Покушаји дефинисања српске политичке мисли у Црној Гори крајем прошлог вијека остали су заробљени у једној опасној идеолошкој странпутици – наративу о црногорско-српском дуализму. Политичка платформа коју је тада промовисала историјска Народна странка под вођством Новака Килибарде, Драгана Шоћа и Предрага Поповића, иако се представљала као заштитник српских права, у својој суштини је била изолационистичка и дубоко инфицирана авнојевским геополитичким оквирима. Тај концепт показао се не само као неистинит, већ као историјски и национално штетан за српски супстрат у Црној Гори.
Штетност дуалистичког концепта и авнојевских граница
Концепт који је Народна странка деценијама пласирала заснивао се на тези о „два српска ока у глави“, односно на стварању специфичног завичајног патриотизма који српски народ у Црној Гори веже за авнојевске границе ове републике. Промовисањем таквог дуализма, тадашње вођство је несвјесно а неријетко и свјесно радило на фрагментацији српског националног бића, прихватајући комунистичко парчање српског простора као трајну геополитичку датост.
Овакав приступ за собом је повукао двије кључне аномалије:
• Изолационизам у односу на матицу: Спремност да се зарад локалних коалиционих договора и балансирања унутар црногорске политичке жабокречине жртвује суштинско јединство са званичним Београдом.
• Служење туђим геополитичким пројектима: Прихватањем тезе да је српство у Црној Гори аутономно у односу на Београд, створена је клица каснијег идентитетског инжењеринга и отворене антисрпске политике.
Данашње вријеме захтијева потпуни отклон од овог штетног политичког завјештања. Нико нема право да, зарад партијских калкулација, обнавља тезе које Србе у Црној Гори своде на регионалну специфичност, умјесто на нераскидиви дио јединственог и недељивог српског културног, духовног и политичког простора.
Савремене слабости: Континуитет тактичког узмицања
Ипак, савремена политичка сцена у Црној Гори показује да болести дуализма и прилагођавања антисрпском државном наративу нису потпуно излијечене. Поједине партије, које данас воде српски народ под плаштом наводног патриотизма, показују забрињавајући умор и склоност ка истој оној изолационистичкој матрици коју је некада користила Народна странка.
Након уласка у структуре извршне и законодавне власти, умјесто демонстрације националног достојанства и одлучности, свједоци смо увијених објашњења и тактичких повлачења. Када се предводници кључних српских политичких организација нађу у високим државним фотељама, витални национални циљеви одједном постају „теме које дијеле друштво“ или „питања за будућа времена“.
У пракси то изгледа овако:
• Идентитетска питања попут пуне равноправности српског језика у уставно-правном поретку и враћања традиционалних симбола одлажу се унедоглед ради одржавања лажне стабилности унутар владајуће коалиције.
• Однос са званичним Београдом, који мора бити кичмени стуб сваке одговорне српске политике, често се маргинализује или своди на повремене, куртоазне посјете, како се не би изазвао гнијев страних амбасада или грађанских партнера у власти.
Оваква тактичка слабост директно води ка „пасивизацији“ гласачког тијела и губитку оштрице српског политичког фактора.
Начела српског интегралистичког блока
Излаз из ове пролазне слабости није и не може бити повратак ретроградним и неодрживим компромисима Народне странке. Напротив, једини исправан пут је формирање чистог, некомпромитованог и модерног српског интегралистичког блока који ће у потпуности одбацити авнојевско наслеђе и дуалистичке заблуде.
Прави српски интегралистички блок мора дјеловати кроз два кључна стратешка правца. Први правац обухвата институционалне захтјеве, који се остварују кроз бескомпромисну борбу за српски језик као службени, доношење закона о двојном држављанству без дискриминације, те остваривање адекватне националне заступљености на свим нивоима управљања. Други правац је свеопште српско јединство, које подразумијева потпуну усклађеност културне, просвјетне и економске политике са матицом Србијом, чиме се у корјену укида сваки покушај вјештачког прављења дистанце између Београда и Подгорице.
Прави српски интегрализам не познаје границе на Дрини, Морачи или Дунаву када је у питању национална стратегија. Српски политички фактор у Црној Гори свој пуни смисао и снагу остварује искључиво кроз најближу, институционалну сарадњу са званичним Београдом и Бањалуком, без икаквих компликованих калкулација и уступака.
Пролазна слабост у којој се српски политички фактор тренутно налази последица је засићености кадрова који су своју револуционарну реторику лако замијенили салонским конформизмом. Међутим, народни гениј у Црној Гори, који је преживио деценије отворене дискриминације, неће дозволити да га и сада успавају они који у фотељама губе револуционарну и националну свијест.
Српски интегрализам је једина брана како против нове грађанске деструкције, тако и против умора тренутних политичких вођа. Вријеме је за нову енергију која ће одбацити авнојевске калупе и јасно, гласно и без обланда поставити српски народ тамо гдје му историјски, духовно и бројчано припада– на мјесто сувереног одлучивања о сопственој судбини.