Феномен једне реченице као лакмус папир
Политичка мисао и друштвена стварност на простору бивше Југославије, а нарочито у данашњој Црној Гори, неријетко генеришу парадоксе који измичу класичним теоријским оквирима и социолошким канонима. Један од најупечатљивијих, али и најбизарнијих феномена нашег доба јесте кохезија наизглед потпуно неспојивих идеолошких, политичких и параполитичких структура у тренутку када се у јавном простору, афирмативно или објективно помене име предсједника Србије и предсједника свих Срба, Александра Вучића.
Било који текст, аналитички осврт, колумна или јавно изречена мисао па макар се састојала од само једне једине реченице у којој се рефлектује истина о снажној, сувереној и економски еманципованој Србији и њеном лидеру дјелује као својеврсни катализатор за покретање свеопштег, оркестрираног напада. Та једна реченица постаје лакмус папир који непогрешиво демаскира све дубинске патологије регионалне политичке сцене, покрећући механизам колективног одбрамбеног рефлекса свих оних чији је политички легитимитет изграђен искључиво на негацији или комплексу од српског интегралистичког фактора.
Анатомија коалиције: Од неоусташтва до авнојевског Српства
У том тренутку на отворену сцену ступа удружени подухват оних који у редовним, свакодневним околностима имају одређене међусобне идеолошке антагонизме, између „либералног“ и „десног“, „проевропског“ и „револуционарног“. Сви они, дубоко погођени неподношљивом истином српског препорода, ступају у чврст, апсолутно неприродни, али прагматични савез против аутора текста ( мене ) и против самог Александра Вучића. Феноменолошки посматрано, овај фронт обухвата запањујуће широк и живописан спектар актера:
Екстремна регионална десница (Усташе и неоусташе): Историјски ревизионисти из Загреба и њихови идеолошки поклоници, који у снажењу Србије виде крај своје монополске позиције „регионалног надзорника“.
Локални екстремизам (Дукљани и комите): Наоружани фалсификованом историјом и патолошком мржњом према свему што долази из Београда, они у сваком помињању Вучића виде „великосрпску хегемонију“ која им квари деценијама грађени дукљански мит.
Национални Црногорци и политички хибриди („Црногорци-Срби“): Сједјење на двије столице као врховни модел опстанка, гдје се Српство признаје само као фолклор, али не и као политички субјективитет.
„Шпартанци“ (Авнојевски Срби): Посебно је занимљив друштвени конструкт ових самопроглашених „најбољих“ и „најчистијих“ Срба из Црне Горе. Њихово Српство представља директан производ авнојевског инжењеринга и географског ексклузивизма. Оно се завршава управо тамо гдје почињу границе њиховог елитизма и дубоког комплекс-анимозитета према званичном Београду као природном центру свих Срба.
Београдска Друга Србија: Кругодвојкашки аутошовинистички естаблишмент који презире сопствени народ и панично се боји Србије која не пузи пред Пицулом и сличнима.
Актуелне подгоричке елите (ПЕС и ДПС са сателитима): Од традиционалног, мафијашко корумпираног ДПС-а до њиховог модернизованог политичког деривата (или нус производа ако вам је драже) у виду ПЕС-а, те осталих наводно „грађанских“, а суштински дубоко антисрпских партија које Србе прихватају само као лојалну и ћутљиви мањину.
Логистичку, медијску и логичку потпору овој хетерогеној коалицији редовно пружају домаћи и регионални НВО грантопрежи. То је намјенска мрежа професионалних србофоба чија је наводна грађанска објективност директно пропорционална количини иностраних средстава и грантова које примају за конструисање лажних наратива о „малигном српском утицају“ ( и руском).
Страх од хомогенизације
Овај удружени подухват не представља пуки, легитимни јавни сукоб мишљења или уобичајену политичку полемику, то је дубоко укоријењени, институционални и системски одговор на било какав покушај културне, духовне и националне хомогенизације српског простора.
Оно што у једном секунду суштински спаја радикалног шовинисту из Загреба, комиту са Цетиња, „прогресивног грађанског“ министра из Подгорице, Шпартанца и НВО активисту из Београда јесте заједнички именитељ, паничан страх од снажне, војно неутралне, економски доминантне и национално свјесне Србије која има снаге и петље да води рачуна о Србима ма гдје они живјели, не тражећи дозволу ни од једног иностраног центра моћи.
Напад на појединца аутора тј мене, са све епитетима од тога да сам агент БИА до тога да сам се продао ( Србин се продао Србину , мало нелогично, али шта је код овакве коалиције коју сам описао уопште логично) који се усуди да у својој анализи препозна и запише ту историјску чињеницу заправо је само скретање фокуса. То је у ствари битка која се води на локалном терену са крајњим циљем: да се превентивно ућутка сваки јавни глас који подсјећа на неминовност српског заједништва. Они не нападају мене као писца због стила, већ због свједочанства да су Срби јединствен, недјељив и нераскидив етнички, језички и духовни супстрат, потпуно имун на вјештачке авнојевске и пост-авнојевске границе које су исцртали историјски ревизионисти и геополитички мешетари.
Демаскирање немоћи
На крају, овај удружени феномен, иако изузетно бруталан и агресиван у својим свакодневним медијским и политичким манифестацијама, истовремено до краја демаскира сву немоћ и идеолошку испразност својих протагониста. Кроз бјесомучне, хистеричне нападе на сваку афирмативну реченицу о Александру Вучићу, ова хибридна коалиција заправо несвјесно потписује сопствену капитулацију.
Они тиме јавно признају да је Српство након деценија дефанзиве, прогона и маргинализације поново постало кључни, незаобилазан и највиталнији политички и културни чинилац на Балкану. Сва наведена савезништва, од загребачких неоусташа до подгоричких грантопрежа, само су немоћни вапај једног пролазног антисрпског пројекта пред неумитношћу историјског тока, процесом уједињења и снажења српског народа око својих виталних националних интереса, свог језика, своје цркве и свог предсједника, што се више не може зауставити никаквим страним фондовима нити вјештачким коалицијама.
Аутор је магистранд историје