Пише, Спасоје Томић
Аутор је магистранд историје
Савремени политички пејзаж Србије налази се у фази изражене структурне асиметрије између институционално консолидованих структура власти и дезоријентисаног, фрагментованог опозиционог покрета. Док се политички циклус приближава изборном року крајем октобра, анализа политичког терена указује на дубоку неусклађеност између оперативне динамике владајуће Српске напредне странке (СНС) и стратешког лутања опозиционих актера. Предстојећи изборни процес отвара кључна питања о капацитетима политичких субјеката, утицају параполитичких структура и медијским наративима који обликују јавно мњење.
Теренска реалност и резултати као основа политичког легитимитета
Стратешка предност владајуће коалиције почива на континуираном раду на терену и видљивим инфраструктурним и економским резултатима. Док Вучић и СНС кроз свакодневно решавање конкретних комуналних и социјалних проблема грађана показује свој политички легитимитет, опозициони блок се у исто вријеме суочава са хроничним недостатком кохезије.
Поларизација између такозваног студентско-блокадерског покрета и традиционалних партијских структура резултирала је одсуством јасне политичке платформе. Умјесто формулисања конструктивних програмских решења за развој друштва, опозиционо дјеловање се свело на реактивне форме протеста и међусобне сукобе око будуће расподјеле политичког плијена, што их оставља у подређеном положају неколико мјесеци прије избора.
Спољни фактор, невладини механизми и медијски дискурс
Посебан аспект политичке стварности у Србији представља улога параполитичких актера и невладиног сектора финансираног из иностранства. Такозване грантопрежне организације, чије дјеловање често прате спољнополитичке агенде, покушавају да усмјере јавни дискурс кроз притиске на институције. Међутим, утицај ових структура показао се недовољним да промијени дубље политичке трендове међу бирачима, који препознају спољну инструментализацију процеса.
Паралелно са тим, значајан фактор у обликовању политичке реалности има деструктивни медијски наратив појединих опозиционих гласила. У недостатку позитивне политичке визије, дио медија се ослања на стратегију политичке некрофилије – феномена у којем се политички поени покушавају прикупити експлоатацијом друштвених трагедија и колективних криза. Овакав приступ, умјесто мобилизације бирачког тијела, изазива отпор код већинског дијела јавности који препознаје одсуство етичких и конструктивних нормативних оквира у дјеловању опозиције.
У свјетлу предстојећих октобарских избора, извјесно је да ће однос политичких снага резултирати увјерљивом побједом актуелне владајуће коалиције на челу са предсједником Александром Вучићем. Најаве о могућем непризнавању изборних резултата од стране блокујућих актера представљају само манифестацију губитка политичког замаха и немогућности суочавања са изборним дебаклом, гдје ће њихово непризнавање резултата изгледати трагикомично. Савремени политички процес у Србији потврђује да се стабилност и легитимитет не могу градити на деструкцији и спољним утицајима, већ искључиво кроз институционалну ефикасност и одговорност према грађанима.
На самом крају морам поставити питање, да ли ће неко Јова Бакића и Рашу Недељкова повести код неуропсихијатра, како би се медијска хигијена подигла на већи ниво?