У савременом политичком бићу Србије свједоци смо феномена који се ријетко виђа и у много зрелијим демократијама формирања не принципијелне, већ дубоко аномаличне коалиције чији је једини везивни фактор гола негација државне политике коју води предсједник Александар Вучић.
Када се сагледа тај шаролики фронт, постаје јасно да се против државотворне и патриотске политике удружило оно што би народ рекао „и ала и врана“.
Овај политички каламбур обухвата спектар од отворених аутошовиниста и идеолошких баштиника антисрпског наратива из београдског „круга двојке“, па све до шачице самопроглашених националиста који су зарад јефтиних политичких поена спремни да жртвују национални интерес.
У истом строју налазе се класични политички егзекутори некадашњег режима попут Бојана Пајтића, идеолошки епигони неоусташтва попут Динка Грухоњића, али и регионални сепаратисти попут Сулејмана Угљанина.
На жалост српског националног корпуса, ову клику све чешће прате и поједини политичко-аналитички кругови из Црне Горе, чији је наратив копија оних трагичних политичких струја које су својевремено, користећи идентичне флоскуле, рушиле Слободана Милошевића не марећи за националне последице тог чина, прије свега ту мислим на Народну странку, јер се прича ни у једном сегменту суштински не разликује. Ко не види да ЦГ комите и ДПС имају исто мишљење о српском предсједнику као и они који себе сматрају понајбољим Србима, па ја им нисам крив, али свакако морам да укажем на ту аномалију да им се став поклапа са ДПС-ом, званичним Сарајевом и Загребом.
Посебно је поражавајуће што се сви ови актери у јавном простору лажно представљају као борци за демократију, људска права и европске вриједности.
Међутим, пракса показује сасвим супротно лице. Тобожњи демократи су заправо највећи инквизитори савременог доба. Свако другачије мишљење, сваки покушај дебате или подршка државној политици третира се као јерес коју би по могућности требало законом забранити.
У недостатку било какве озбиљне политичке алтернативе или програма, креће се са бруталним етикетама – од квалификација да је неко „плаћеник“ или „крезуб“, па све до отворених пријетњи физичким прогоном.
Јавне пријетње „јахањем“, „динстањем“ и протјеривањем политичких противника откривају праву природу ове коалиције која се крије иза различитих „студентских“ листа и перформанса.
Са позиција српског интегрализма, јасно је да оваква коалиција нема никакав позитивни програм за Србију. Њихов циљ није боље школство, јача привреда или праведније друштво, већ искључиво рушење институција и дестабилизација државе у тренуцима када је Србији најпотребнија национална хомогеност. Српски народ, међутим, памти и препознаје овакве историјске импровизације које су нам у прошлости већ наносиле тешке последице.
Аутор је магистранд историје