Суверенитет, историја и евроатлантске илузије
Актуелни политички дискурс у Црној Гори, готово без изузетка, пати од хроничног недостатка историјске дубине и критичке свијести. Док се домаћа политичка „елита“, вођена што НВО грантопрешким фондовима, што слијепом послушношћу према страним амбасадама, утркује у хвалоспјевима о „европском путу без алтернативе“, намеће се императив интелектуалног поштења: подвргнути идеју европских интеграција озбиљној, академској и историјско-политичкој демонтажи. Питање уласка Црне Горе у Европску унију није техничко, већ суштинско егзистенцијално питање једног старог европског народа. Да ли је Брисел обећана Аркадија или, пак, савремена тамница суверенитета?
Одговор на ово питање најбоље је понудила управо држава која је ту унију стварала и дефинисала – Велика Британија.
Када је Велика Британија 2016. године изгласала Брегзит, на западу је то доживљено као геополитички потрес, док је у суштини то био тријумф здравог разума и повратак класичном концепту државног суверенитета. Британски суверенизам почивао је на једноставној, али научно необоривој премиси: Парламент у Вестминстеру не може бити подређен неизабраним технократама у Бриселу. Велика Британија, са својом вјековном демократском традицијом, препознала је да су закони ЕУ и одлуке Европског суда правде системски деструисали њен правни поредак. Ако је једна глобална сила, са нуклеарним арсеналом и моћном економијом, схватила да унутар ЕУ губи контролу над сопственим законодавством, границама и фискалном политиком, у какву заблуду упада мала и економски рањива Црна Гора када хрли у исти тај загрљај?
Паралеле између британског искуства и црногорске стварности су упечатљиве, али са далеко погубнијим посљедицама по званичну Подгорицу. На првом мјесту је питање државног суверенитета. Српски народ у Црној Гори, кроз читаву своју мученичку и славну историју – од Немањића, преко Петровића, па све до великих одбрамбених ратова 20. вијека – гинуо је за слободу и право да сам уређује своју кућу. Улазак у ЕУ представља добровољно одрицање од те тешко стечене независности. Замијенити некадашњи бечки или цариградски диктат бриселским, под плаштом „прогреса“, представља чин историјског мазохизма. Као што је Лондон одбио да његову судбину кроје бриселски комесари, тако и Црна Гора мора одбити кулисе у којима постаје обична геополитичка периферија и извршилац туђих налога.
Надаље, економски аргументи који се пласирају црногорској јавности представљају класичну демагогију. Британија је, као нето давалац, годинама финансирала гломазни и неефикасни бриселски апарат, да би на крају схватила да јој заједничко тржиште ЕУ намеће оковане царинске и спољнотрговинске лимите. Црној Гори се обећавају структурни фондови, али се прећуткује истина: ЕУ интеграције доносе потпуно уништење домаће пољопривреде и малог предузетништва кроз наметање стандарда које наша економија не може да издржи. Поред тога, искуство земаља Источне Европе које су ушле у ЕУ показује драматичан егзодус радне снаге. Слобода кретања људи у контексту малих држава постаје слобода пражњења државе – демографски суноврат који Црна Гора, са већ алармантним наталитетом, једноставно не би преживјела.
Најзад, најважнија паралела лежи у очувању националног и духовног идентитета. Европска унија већ дуго није хришћански пројекат Роберта Шумана и Конрада Аденауера; она је еволуирала у идеолошки апарат који агресивно намеће деструктивне друштвене парадигме, поништавајући традиционалне вриједности, породицу и националне културе. За Црну Гору, која свој духовни коријен црпи из светосавског и косовског завјета, улазак у такву вриједносно дезоријентисану заједницу значио би коначни идентитетски инжењеринг. Грађанистичке структуре и НВО сектор у Црној Гори подржавају овај процес управо зато што желе ампутацију нашег историјског памћења. Британија је гласала за излазак јер је жељела да сачува свој традиционални начин живота; Црна Гора мора рећи „не“ уласку да би уопште опстала као историјски субјект.
Закључак се намеће сам. Свака озбиљна научна и политичка анализа показује да је концепт ЕУ интеграција за Црну Гору штетан, анахрон и супротан њеним виталним националним интересима. Брегзит је открио свијету да је цар го и да је излазак из бриселског централизма могућ и легитиман. Црна Гора не смије бити посљедњи путник на броду који тоне, нити пион у туђим геополитичким играма. Наш пут мора бити пут суверенитета, економске самосталности и снажних веза са традиционалним историјским савезницима, а не слијепа послушност бриселској бирократији. Суверенитет се не предаје на зајам – он се чува, јер када се једном изгуби, више се не враћа.
Аутор је магистранд историје