Октобарско сунце 1934. године није наговјештавало тугу која ће се надвити над читавим српским народним бићем. На марсејској улицу тог кобног 9. октобра, пала је крв онога који је био живи стожер народног јединства, крв Витешког Краља Александра Првог Ујединитеља. Тај мучки хитац из руке мрачних сила оличеним у усташама, ВМРО , Италији и мађарским ревизионистима није био само атентат на једног владара, на првог војника своје херојске српске војске и државника био је то пуцањ право у срце читавог српског народа, у његову прошлост, садашњост и историјску вертикалу.
Гледано кроз призму српског интегрализма, лик Краља Александра не представља само политичку фигуру, већ синтезу народних идеала и остварење вјековних жеља за заједничким животом и слободом. Његова државна мисао почивала је на вјери у снагу и нераскидивост нашег српског националног ткива, у којем су се државност и народност сјединили у јединствену идеју. Зато је његов мученички крај оставио дубоку рану у колективној свијести.
Када је пао краљ мученик, заједно са њим покопане су наде читаве једне генерације која је у њему видјела гарант опстанка, мира и достојанства. Пуцањ у Марсеју био је покушај да се заустави ток српске историје, да се разједини оно што је жртвама и крвљу било саткано. Али, мисао коју је он носио и за коју је положио свој живот не може се избрисати из памћења.
Данас, док се с тугом и поносом сјећамо његове жртве, остаје нам једно питање, да ли смо свјесни да је српски интегрализам због којег је једним дијелом краљ Александар убијен, једини пут који може очувати српски народ на овим просторима
Аутор је магистранд историје