Када се утишају говори и када се са дневнополитичке позорнице уклоне једнократне идеолошке лажи , пред озбиљним историчарем и сваким национално свјесним Србином остаје чиста, неумољива чињеница, Тринаести јул није датум који дијели, већ тачка која спаја, вео у који је уткана вјековна тежња нашег народа за слободом и јединством. Он је, у својој историјској дубини, један од најснажнијих симбола српског интегрализма.
Да бисмо ово разумјели на академски и историјски утемељен начин, морамо оголити два историјска Тринаеста јула , онај из 1878. и онај из 1941. године и посматрати их кроз призму српске интегралне мисли, ослобођене од каснијих ревизионистичких подметања.
Први Тринаести јул, онај берлински из 1878. године, донио је међународно признање независности Књажевине Црне Горе. Али, шта је та Црна Гора била у свијести књаза Николе Петровића и тадашњих Срба у Црној Гори? Она није грађена као негација српског идентитета, већ као његов пијемонт, десна рука јединственог националног организма. Признање у Берлину није било циљ само по себи, већ корак ка коначном циљу, ослобођењу и уједињењу свеколиког српства. Црна Гора је тада дисала косовским завјетом, а државност добијена тога дана сматран је залогом за обнову Душановог царства. То је био тријумф српске државотворне мисли изражене кроз два центра, Београд и Цетиње, који су тежили истом ушћу.
Други Тринаести јул, онај устанички из 1941. године, у својој суштини представља величанствени легат српског слободарског етоса. Када је пламен устанка пукао широм Црне Горе, он није букнуо под заставама комунистичког идеолошког експеримента, већ као директан, инстинктиван одговор српског народа на покушај фашистичког окупатора да 12. јула да преко Секуле Дрљевића и квислиншке творевине Е Вива Монтенегро поцијепа српско национално ткиво. Декрети италијанског гувернера имали су за циљ стварање антисрпске Црне Горе. Народни одговор 13. јула био је силовит и то је био устанак против комадања српског простора, одбрана памћења и јасан знак да српски народ, без обзира на тренутне идеолошке подјеле које ће касније донијети грађански рат, не пристаје на ампутацију из свог природног духовног и националног контекста.
Покушаји модерних тумача да Тринаести јул уоквире у уске, провинцијалне и антисрпске калупе падају на првом испиту из историјске методологије. Не можете изоловати догађај из контекста времена у којем је настао. Извори првог реда, штампа, прогласи и свједочанства савременика јасно говоре и 1878. и 1941. године актери ових догађаја знали су ко су, шта бране и чему теже. Бранили су слободу која има српско име и презиме.
Зато је данас, више него икада, потребно Тринаести јул посматрати интегралистички. Историја нас учи да су све наше подјеле биле плод туђинских геополитичких инжењеринга, док је тежња за уједињењем увијек долазила из дубине народног бића. Овај датум је угаони камен наше заједничке куће, опомена да је српски културни и духовни простор недјељив од Дунава до сињег мора, од Косова и Метохије до црногорских кршева.
Свјесни своје прошлости, загледани у будућност, одбацујемо фалсификате и са поносом баштинимо оно што нам по праведности и историјском праву припада. На темељима истинског, непатвореног Тринаестог јула, градимо свијест о јединству и опстанку.
Нека је вјечна слава српским јунацима и ослободиоцима, и да је вјечно српство!
Аутор је магистранд историје