Када реторика доживи крах на јавној сцени, она ријетко пада сама јер са собом у амбис баналности повлачи и логику и елементарну физику. Говорнички наступ првог са листе „Студенти побеђују“, др Илије Срдановића, остаће упамћен као примјер како се амбициозна политичка концепција може претворити у псеудоинтелектуални кратак спој.
Између три разлога и седам тачака
У покушају да изгради увјерљиву аргументацију, говорник се ослања на класичан нумерички трик. Правећи стенд па политичку представу („Шта мислите колико је разлога? Три разлога!“), он покушава да наметне утисак системског размишљања.
Након тога слиједи синтеза
1. Први разлог: Садржи „најсвеобухватнији план развоја здравства у 7 тачака“ који треба да зацијели све бољке актуелног система.
2. Други разлог: Персонална основа, наводно сачињена од „најбоље групе експерата“ и студената.
3. Трећи разлог: Суштинска снага самог програма.
Ипак, када се ова формална конструкција рашчлани, постаје јасно да је свеобухватност у овом случају само елегантна ријеч за уопштеност. Навођење седам тачака у оквиру првог разлога, уз константно понављање истих фраза, више личи на реторичку егзибицију него на суштински план.
Монофазно трофазни пад
Најзанимљивији дио ове политичке дисертације на отвореном мозгу подржавалаца СЛ представља покушај метафоричког објашњења снаге програма. Увод у трећи разлог крунисан је струјном аналогијом тј поређењем снаге програма са разликом између монофазне и трофазне струје.
Метафоре у политичком говору имају за циљ да сложене концепте приближе заједници, али када се термини из физике користе без јасне концепцијске везе са друштвеним темама, метафора постаје карикатура. Умјесто да илуструје већу ефикасност поређење здравствене политике трофазним прикључком дјелује као необичан реторички експеримент који је, умјесто свијетла, произвео само кратак спој у глави говорника а чини ми се и слушалаца којима се обраћао.
Умјесто као што то раде озбиљни политичари , па понуде неки озбиљан манифест, програм, план, овдје је публици понуђена концептуална конфузија упакована у егоистичку самоувјереност. Мада то и није тешко након што смо били а и сада смо свједоци да су они прихватили Јова Бакића и пароле пумпај, динстај, фламбирај, па није ни чудо да је кроз овакав покушај комбинације бројева, експертских квалификација и електротехничких аналогија импресионирају присутни на скупу , који су смогли снаге чак и да му аплаудирају. Наравно, ово остаје као још један примјер како се политичка бесједа може заплести у сопственим метафорама и претворити у аматеризам.
Или по оној серији „Луд, збуњен, нормалан“ када Чомбета питају “ Ти си аматер“ а он одговара “ Не матер је домаћица“ , тако и Илија Срдановић ни мање ни више има смисла за разумевање политике и политичких процеса уопште као Чомбе или Рефко када им се постави било какво смислено питање или задатак.
Илија Чомбе баца смехотресне „политичке бомбе“ .