Комови представљају једно од најдрагоцјенијих природних подручја Црне Горе. Овај величанствени планински масив, са високим врховима, густим шумама, богатом флором и фауном, изворима, катунима и значајним културно-историјским насљеђем, простире се на подручју Андријевице, Колашина и Главног града Подгорице. Процес његове формалне заштите започет је одлукама локалних управа од 2015. године,
Петнаест година сам се, преко невладиног сектора, залагао и водио кампању да Комови буду проглашени националним парком. Био сам и остао увјерен да овај јединствени природни простор заслужује највиши степен заштите.
Нажалост, упркос нашем залагању и напорима бројних ентузијаста, планинара, мјештана и љубитеља природе, Комови су добили нижи степен заштите, статус регионалног парка, односно парка природе.
Иако је то требало да представља важан корак ка очувању овог простора, у пракси се показало да проглашење заштићеног подручја само по себи не значи готово ништа уколико држава нема вољу да закон спроводи. И годинама након проглашења, на појединим дјеловима заштићеног подручја није обезбијеђено потпуно и ефикасно управљање, нити стална служба заштите која би могла да одговори озбиљности проблема.
Комови су зато данас заштићени углавном на папиру. Незаконита и прекомјерна сјеча шума, прокопавање путева, неконтролисана изградња, уништавање извора, нарушавање природног пејзажа и експлоатација природних ресурса настављају да угрожавају ово подручје. Посебно је тешко стање на васојевићкој страни Комова, гдје се шумско и друго природно богатство годинама немилосрдно уништава.
Као одборник у Скупштини Главног града Подгорице, више пута – годинама, сам говорио о овим проблемима. На скупштинским сједницама износио сам чињенично стање са терена, указивао на недостатке постојећег система заштите и захтијевао реакцију надлежних.
Моји апели нијесу били засновани на претпоставкама, већ на конкретним подацима, фотографијама, документацији и свједочењима људи који живе на том простору. Писао сам о уништеним шумама, нелегалној градњи, одсуству контроле и неопходности да локална заједница буде укључена у заштиту Комова.
Институције су све то знале. Документација им је достављана. Стање на терену било је очигледно. Ипак, годинама су остајале нијеме.
Зато данас више нема простора за питања и изговоре. Појединци у институцијама су својим ћутањем, нечињењем и свјесним избјегавањем одговорности штитили девастаторе и постали саучесници у еколошком криминалу.
За мене је дугогодишње институционално ћутање, институционално саучесништво. Комове нијесу уништавали само они који су сјекли шуму, прокопавали путеве и одвозили дрвну грађу. Уништавали су их и они који су били плаћени да то спријече, а нијесу предузимали ништа.
Када се незаконитости годинама дешавају пред очима државних органа, без озбиљних истрага, одговарајућих пресуда и одузимања незаконито стечене користи, онда више не можемо говорити само о неспособности и неефикасности система. Морамо говорити о свјесном омогућавању еколошког криминала.
Девастација Комова и њиховог шумског богатства може се видјети и на сателитским снимцима. Голети се виде из свемира, али их наше институције деценијама „не виде“. Или их виде, али свјесно окрећу главу.
Због отвореног супротстављања уништавању животне средине на Комовима и дјеловања кроз невладин сектор добијао сам и пријетње. Нијесу ме зауставиле тада, нити ће ме зауставити данас. Комови су дио мог завичаја, идентитета и насљеђа које смо дужни да сачувамо будућим генерацијама.
Истина је сурова, Црна Гора губи борбу против еколошког криминала. Губимо је у кориту Мораче гдје и даље имамо нелегалну експлоатацију шљунка, а губимо је и на Комовима.
У кориту Мораче годинама су пљачкани ријечни нанос и природна богатства, угрожавани подземни токови и извориште „Боље сестре“. На Комовима су истовремено нестајале шуме, угрожавани извори, уништавани путеви и пустошен простор који је формално проглашен заштићеним.
Образац је исти: огромна еколошка и економска штета, велика противправна корист, институционално ћутање и готово потпуно одсуство одговарајућих пресуда.
Док се починиоцима изричу симболичне новчане и условне казне, еколошки криминал се наставља, јер је порука система јасна, уништавање природних богатстава у Црној Гори и даље се исплати.
То више није борба државе против еколошког криминала. То је пораз државе пред шумарском, шљункарском и сваком другом еколошком мафијом.
Комови имају огроман потенцијал за развој еко – катуна, планинарства, пољопривреде и одрживог туризма. Али је лицемјерно промовисати Комове као простор нетакнуте природе, док се у њиховим шумским појасевима наставља пустошење.
Без здравих шума, чистих извора, очуваних пашњака и проходних путева нема ни одрживог развоја, ни туризма, ни будућности за људе који живе испод Комова.
Зато поздрављам ову активност мјештана и надлежне Агенције. Ипак, више нијесу довољни апели, састанци, обећања, записници и повремене контроле.
Борба против еколошког криминала мора имати видљиве и мјерљиве резултате: заустављену незакониту сјечу, одузету механизацију и бесправно посјечену грађу, контролу свих дозвола и уговора, утврђену висину еколошке штете, финансијске истраге, одузимање незаконито стечене имовине и правоснажне пресуде.
Морају одговарати непосредни извршиоци, они који су организовали и финансирали девастацију, али и службена лица која су их годинама штитила својим нечињењем.
Без процесуирања људи из институција који су омогућавали еколошки криминал, свака прича о заштити Комова остаће празна фраза и покриће за наставак пљачке.
Њихово уништавање није само еколошки криминал, то је злочин према природи и будућности Црне Горе.