Пише: Јован Лакићевић
Када сам прије безмало три године писао о Голготи Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца, о његовом страдању и бестијалном мучењу ( и мучитељима) у Аранђеловцу и стријељању под Букуљом, изоставио сам једно име. Презиме и чин били су ми познати: мајор ОЗНЕ, Кандић.
Претпостављао сам ко би то могао да буде, али из новинарске коректности – нијесам га помињао.
Данас ми то није немогуће. Слушајући вијести ТВ Хеппи, остао ми је у уху један догађај и једно име, не знам којим поводом. Чуо сам наиме, да је годину дана након рата до јуче анонимни мајор ОЗНе, Бранко Кандић, отац много познатије Наташе Кандић, стријељао на једној локацији у Шумадији 27 српских младића!
Високопреосвећени Митрополит Јоаникије није имао среће да га стријељају код Зиданог моста, као мог ујака Гаврила Гаја Радовића, потпуковника Краљевске војске у отаџбини, и члану Главног штаба за Црну Гору пуковника Павла Ђуришића, када су их њихови „саборци“ Енглези вратитили свом агенту, џелату Брозу на поклање!
Он је, како сам много касније сазнао, био у истом вагону са Митрополитом, у пренатрпаном возу који је до Аустрије превезао око 12 хиљада црногорско-херцеговачких избјеглица. Велика већина их је, након повратка, била постријељана! Завршили су у Кочевском рогу. И ту су словеначки булдожери данима имали посла. Гајо је, иначе, био једини официр који је избјегао замку у Лијевча Пољу и издају Секуле Дрљевића, када је 150 црногорских и херцеговачких официра, завршило на ломачи у Јасеновцу. А пуковник Ђуришић и Драгиша Васић под шумским тестерама…
Потпуковнику Гају Радовићу држао је његов најближи рођак и комшија, у нашој Морачи, Митрополит Амфилохије, Заупокојену литургију прије, ваљда, шест година.
(Надам се да ми моји ријетки посјетиоци на Порталу неће замјерити ову моју, можда неумјесну породичну дигресију.Други мој ујак, Илија, предратни официр, такође, завршиће као пуковник ЈНА, пошто је, као професор у Војној академији, због судбин4е свог брата Гаја, чекао на чин пуковника 20 година!)
Но, да се вратим Митрополиту Јоаникију и његовим џелатима.
Остало је записано да га је у Загребу „саслушао“ Пеко.
У Аранђеловцу су га, у посебној згради, гдје је начелник био мајор ОЗНЕ Радојица, Рака Ивановић, коме је у надлежност била предата „брига“ о Митрополиту, и који је о томе свједочио прије 40 година, посјећивали Крцун, Ћећа, Ђидо, Цана … а главни „иследник“ је све вријеме био пуковник ОЗНЕ Василије, Чиле Ковачевић. (Ријеч је о „земљаку“ који је те ратне године, био уз Крцуна, главни човјек ОЗНе за Србију!
Послије тих „сусрета“, претученог и измученог Митрополита, односилу су у његову ћелију да би се повратио тек послије неколико дана.
Чиле је једне вечери, у мјесецу јуну, повео на стријељѕање Митрополитица Јоаникија, са још два официра Краљевске војске, и стријељао их, без суда и пресуде, у Буковику подно Букуље.
Један од случајних свједока овог безумног зликовачког чина, био је извјесни мјештанин Мишо. Он ће сјутрадан рећи мајору ОЗНе, Ивановићу, да су, након стријељана, сви пуцали у човјека с брадом, који је, прије тог чина „гледао у небо и молио се Богу“. У малој групи од четири пет пуцача био је и мајор ОЗНе, Бранко Кандић. Исти онај који ће, годину дана касније стријељати, ко зна због чега, 27 српских младића.
Он би се, да је жив, данас поносио својом ћерком, Наташом Кандић! Она је, у тек минулим временима, наставила тамо гдје је он, можда за њен рођендан, 1946. стао.