SINE MIŠO, OĐE SE NI LELEKATI NE SMIJE

Ajde moj Mišure, uzmi kartu, nijesmo odavno ništa napisali našem Mišu u Minhen. Nijesmo ga informisali šta se to zbiva u ovoj našoj maloj ali lijepoj Crnoj Gori. A ima svašta, pamet čovjeku da stane, ne da stane nego da se okrene nekoliko puta u krug.

Mišure moj, tajov sokole, jesi li spremna, da počnemo prije nas neko omete?
Dragi moj sine Mišo, znam da si dobro i da te to ne pitam, a i mi smo svi dobro što i tebi želimo. Vidim da se ne misliš još vrćat, pametno, ovdje se stvar zakuvava. Ne smije se ni izjavit ko nekad ni saučešće, ne do ti Bog, ni lelekat više ne smiješ, odma u haps. Sad se neki i izvinjavat moraju zbog saučešća. A ljudi su nekad ratove prekidali, krvne osvjete zaustavljali, znali ponovo prozborit.
Moj Mišo, ovdje se sve okrenulo tumbe, čas izdajemo, čas prodajemo aerodrome, a na kraju ćemo ih mi sami radit. Navikli smo da gradilišta za autoputeve svako malo otvaramo. Najlakše nam je raspisati tender. Važno je obećat. Dočekasmo i da nam najveći „tovariš“ se ne vadi iz Amerike i tamo sa kaubojskim šemširom učestvuje u kampanji Trampa. Ođe ti sada spominju neku, čuj, „Trebinjsku grupu“. Kažu u njoj su neki biznismeni, sportisti, nesvršeni studenti, neki popovi pa čak zamisli i vladike. Što bi naša baba rekla, ne znaš kome ćeš se prvo pomolit.

Kaže mi Joksim da ovo nije ništa šta će još sve biti do izbora.
Moj Mišo, no ti ja sjetujem, primiri se još malo tamo i ne zaboravi uzet neku njihovu diplomu, možda i ti, dao Bog, postaneš neki ekspert, neki „apostol“ u nekoj vladi.

E, bio sam ti neko veče kod Peleta, onoga što ispravlja grbu, pozvao me na čašicu njegove rakije. I tako dok smo je probali kad na njegov televizor se pojavi niko drugi no knjaz Nikola. Trljamo oči i ja i Pele i ne možemo da vjerujemo, je li Knjaz ili rakija.

I reče Knjaz: „Poreza se mi bogami nećemo oslobađati. Ne ide to meni u džep, sve to ide na ovu malu napaćenu, ali slobodnu Crnu Goru. Moramo vrnut ono što smo dužni. Moramo! Ona izdajnička Italija, kao da im šćer nijesam dao, samo kuka „Dajte pare već!“ Okle crni kukavče, okle?

Pa ona velika Austro-ugarska kao da će da propadne bez našega duga. Pa Srbija, ojha! Zaboravljaju oni da nije duga ne bi mi bile „Jevropa“ nego bi bili kao ovi arbanasi ovamo. Mora evropejstvo da se plati, mora! Što je Crna Gora? Brdo i narod. Hoće li brdo dug vrćati? Neće, mora narod da vrće, što ću ja tamo. Oću li dvor da prodajem. Putevi mora da se grade, džebane za rat mora da se ima, mora moja država da živi. Radi časti i poštenja moramo te dugove vrćati. Ja sam ih uzeo na narodni obraz, ne mogu da dopustim da mi narod mrči vlastiti obraz.“

U taj mah protrljah oči i rekoh Peletu, natoči nam onu drugu čašu, da dođemo sebi. Okle sada Knjaz, a govori kao da je sad ođe u ovaj vakat u ovi ekonomski trenutak kada se spremamo da gradimo autoputeve, brze ceste i željeznice, da širimo aerodrome, da gradimo nova naselja, Botune, spalionice…

Popismo, moj Mišo, Pele i ja još po jednu drugu i shvatismo da ili je ovo neki snimak ili ovi naši političari odlično imitiraju Knjaza, najvećeg tasta Evrope, a mi se toliko sluganski guramo ka tom Briselu i Evropi koja je daleko od one njegove. Sine Mišo, ne znam je li ti štogod jasnije, meni i Peletu poslije ko zna koje druge nije jasnije, rekoše nam da smo u nekom ratu ali s kim ne rekoše, samo da je neki hibridni, ti ćeš vjerovatno znati s kim pa nam javi da ne pitamo onu pogan od Joksima.
Ljubi te tvoj tajo i Mišur, a pozdravljaju te đed, baba i majka.

Perica Đaković