У савременом друштвено-политичком контексту, који је оптерећен идеолошким подјелама и настојањима да се ослаби институционална кохезија српског народа, све су учесталији напади на фундаментални принцип сарадње Цркве и државе. Одређени кругови, скривени иза маске наводне црквене ревности, пласирају тезе које суштински подривају устројство Српске православне цркве. Ови појединци, кроз своје јавне наступе, усмјеравају оштрицу критике према највишим црквеним достојанственицима, Патријарху српском Порфирију, Митрополиту будимљанско никшићком Методију (Остојићу) и Архиепископу бачком Иринеју (Буловићу),покушавајући да их представе као актере који наводно нарушавају независност Цркве у односу на државне структуре.
Међутим, таква реторика, коју пласирају поједини свештеници под плаштом „изворне православне мисли“, представља прикривени облик аутономаштва.
Оспоравајући концепт симфоније Цркве и државе који у православљу не значи подређеност, већ хармоничну сарадњу у корист народа и вјере ови актери заправо желе да изолују Цркву од њеног природног народног и државотворног бића, јер се морамо подсјетити да је СПЦ била државотворна сила у времену турске и аустријске окупације српских земаља. У контексту српског интегрализма, Црква је неупитни стожер нашег националног идентитета. Када се тај стожер напада, не напада се само црквена администрација, већ се директно насрће на јединство српског корпуса.
Нападати Патријарха и највише архијереје значи уносити раздор у црквено тројство које чува духовно здравље нације. Ови напади су „тихи“ јер се не спроводе директним путем, већ кроз злоупотребу цитата, извлачење из контекста историјских текстова и пласирање полуинформација које служе као димна завјеса за ширење аутономашких идеја. Покушај да се кроз привидну бригу о „слободи Цркве“ наметне парадигма по којој је сваки вид сарадње са државом „ропство“, суштински је антицрквени чин.
Српски интегрализам као идеја и идеологија управо инсистира на најбољим могућим односима Цркве и државе.
Зато сваки покушај да се ово црквено тројство дискредитује представља покушај фрагментације нашег духовног простора. Неопходно је разобличити ови нападе као оно што они јесу, покушај идеолошког аутономаштва које, под маском бриге за Цркву, ради на слабљењу српског народа и његове институционалне снаге.
Српска православна Црква остаје и мора остати јединствена на територијама свих српских земаља, јер њено јединство је залог нашег опстанка, док аутономашење и приче о некој Православној цркви ЦГ јесу само још један вид како је говорио Митрополит Амфилохије брозоморе која је највећи непријатељ српског народа и српства уопште.