У временима када се ломе духовне и националне кичме једног народа, када се на вјетрометини историје поново куша вјера прадједовска, српски народ у Црној Гори добио је истинског духовног вођу, пастира и ратника Христовог који непоколебљиво стоји на бранику нашег идентитета. Митрополит будимљанско никшићки Методије Остојић је живи штит светосавља, неугасиви пламен Косовског завјета и истински заточник српства у овом дијелу нашег јединственог и недјељивог духовног простора.
Његово дјеловање се не може посматрати кроз уске, пролазне политичке визуре, већ кроз призму српског интегрализма, свијести о томе да је српски народ један и недјељив, без обзира на границе које су исцртавали туђини и домаћи изроди.
Митрополит Методије дубоко осјећа ту свесрпску саборност. Он зна да су Цетиње, Београд, Бања Лука и Призрен само различита огњишта истог породичног дома, и да крв проливена на Мојковцу свједочи исту ону истину на Кошарама. Зато је владика Методије глас разума и јединства, који спаја српско биће свуда гдје оно дише и гдје се Богу моли.
Као чувар светосавља, митрополит Методије нас враћа самом коријену нашег постојања. Светосавље за њега није музејски експонат, већ начин живота, једини путоказ који нас спасава од дубинског моралног и идентитетског посрнућа. У временима када су на Српску православну цркву у Црној Гори кидисале разне безбожне але, желећи да прекроје историју и створе неку нову, лажну цркву, митрополит је показао хришћанску благост, али и челичну српску одлучност. Његово присуство међу вјерним народом, његове топле ријечи и непоколебљив став постали су бедем о који су се разбијали сви таласи антисрпске хистерије од моста на Ђурђевића Тари до данас.
Оно што посебно краси лик и дјело митрополита Методија јесте његова вјерност Косовском завјету. За њега је Косово и Метохија вертикала српског постојања, а не геополитичко питање. Као духовни син великих духовних очева он је наслиједио ту свету обавезу да никада не дозволи да се заборави завјет кнеза Лазара. Кроз свако његово богослужење, кроз сваку бесједу, одјекује јека Видовдана, подсјећајући вјерни народ у Црној Гори да су капела на Ловћену, Пећка Патријаршија , Дечани и Лазарица симбол нашег непрестаног васкрсења. Вез Црне Горе за Косово је нераскидив, а митрополит Методије је тај који ту златну нит чува од заборава и издаје.
Бити заточник српства у данашњој Црној Гори захтијева велику храброст и спремност на жртву. Вјековни покушаји да се српско име избрише из подловћенске земље нису успјели управо зато што смо имали овакве духовне горостасе. Благост у опхођењу, а чврстина у вјери и националној свијести, то је формула којом владика Методије окупља Србе, дајући им снагу да поносно носе своје име. Он свједочи да је српство у Црној Гори аутохтоно, дубоко укоријењено у сваком камену и свакој литургији, те да се никаквим декретима не може поништити оно што је историја крвљу и мастилом записала.
На крају, Митрополит Методије Остојић остаје свијетали светионик на српском духовном небу. Његово служење је живи доказ да су Срби у Црној Гори дио једне велике, славне породице, спремне да одоли свим искушењима новог доба. Док год Српска црква има овакве јерархе, наш српски интегрализам ће живјети, Светосавље ће бити наш закон, а Косовски завјет наша највећа светиња.
На многаја и благаја љета, Владико, чувару српског образа и достојанства!