Повјерење у политичаре представља један од најконтроверзнијих елемената савремене политичке теорије. Иако је демократски систем конципиран на претпоставци да изабрани представници артикулишу јавни интерес, историјска и савремена пракса неријетко демонстрира супротан образац понашања. У значајном броју случајева политичке елите испољавају карактеристике паразитског дјеловања, при чему институције не користе као механизам јавне службе, већ као инструмент екстракције економских, симболичких и политичких ресурса (пљачка). Такав модел функционисања представља облик институционалног паразитизма, у којем државни апарат престаје бити сервис грађана и постаје средство репродукције привилеговане политичке класе.
Политички паразитизам карактерише асиметричан однос између носилаца власти и друштва. Док грађани производе јавна добра кроз рад, пореска издвајања и економску активност, дио политичке структуре функционише као посреднички слој који акумулира корист (опет пљачка) без пропорционалног доприноса општем добру. Овај процес често је праћен клијентелизмом, непотизмом, партијском кадровском селекцијом и системском корупцијом.
Резултат је ерозија институционалног интегритета, деградација владавине права и хронична неефикасност јавне управе.Посебно забрињава феномен политичке манипулације, који се темељи на употреби популистичке реторике, когнитивне манипулације и селективне презентације информација (лаж постаје истина). Изборна обећања често представљају инструмент мобилизације електората, а не реалан програм јавних политика. Након стицања власти долази до феномена програмске девијације, при чему се предизборне платформе замјењују очувањем политичке моћи и контролом .институционалних ресурса.
Таква пракса производи дубоку кризу легитимитета и постепено разара друштвени капитал, јер грађани губе повјерење у механизме демократске репрезентације.Са становишта политичке економије, паразитски модел управљања доводи до нерационалне алокације јавних средстава. Буџетска потрошња све чешће постаје инструмент политичке лојалности, а не развојних приоритета (пљачка се наставља). Инвестиције се усмјеравају према интересним групама које одржавају постојећу структуру моћи, док јавни интерес остаје секундарна категорија. Оваква пракса генерише институционалну инерцију, економску стагнацију и демографску депопулацију, јер способни и образовани појединци напуштају средине у којима компетенција губи значај у односу на политичку подобност. (долазимо до негативне селекције што је најпогубније за једно друштво у цјелини).Бесмисао безрезервног вјеровања политичарима не произилази из претпоставке да су сви носиоци јавних функција нечасни, већ из чињенице да свака власт, уколико није изложена снажној институционалној контроли, критици и сталном “притиску“ слободних појединаца, има тенденцију концентрације моћи и заштите сопствених интереса.
Зато критичко размишљање, транспарентност, независно правосуђе и слободни медији (наведите ми један слободан медиј) нису препрека политичком систему, већ његов основни корективни механизам. Демократија није заснована на повјерењу у личности, већ на повјерењу у институције које ограничавају злоупотребу власти.Стога је политичку класу неопходно посматрати кроз резултате, а не кроз реторику. Свако друштво које некритички прихвата обећања политичких елита ризикује да постане талац системског паразитизма, у којем јавни интерес бива потиснут приватним амбицијама носилаца власти. Само развијена политичка култура, заснована на одговорности, провјерљивости и институционалној контроли, може спријечити да власт постане самодовољан организам који егзистира на рачун грађана умјесто у њихову корист.Слобода представља фундаменталну вриједност сваког демократског друштва и основни предуслов достојанственог живота појединца. Она није апстрактан политички појам, већ конкретна могућност човјека да слободно мисли, говори, ствара, ради и доноси одлуке без страха од репресије или политичке принуде.
Када политичке структуре, вођене очувањем сопствених привилегија, почну да ограничавају слободу изражавања, институционалну независност и критичку јавност, долази до постепене ауторитаризације друштва. У таквом амбијенту грађанин престаје бити суверен носилац политичког легитимитета и постаје објекат административне контроле и политичке манипулације. Историјско искуство недвосмислено показује да друштва која губе слободу врло брзо губе и економски развој, правну сигурност, културни напредак и морални интегритет (погледајте нпр телевизијске емисије, ТВ програм у цјелини, ствар је јасна).
Због тога је слобода далеко више од права загарантованог уставом – она представља егзистенцијални услов очувања људског достојанства, индивидуалне аутономије и критичке свијести. Само слободан човјек може бити истински одговоран грађанин, а само слободно друштво може изградити институције које служе јавном интересу умјесто интересима уске политичке елите.