Питање српског језика у Црној Гори за мене никада није било, нити ће икада бити, ставка из коалиционих споразума којом се може трговати у јефтиним пазарима са бриселским чиновницима. Као српски интегралиста коме је национално достојанство изнад сваке функције, јасно поручујем: српски језик као службени је наша црвена линија испод које се не иде! И на тој линији ћу стајати чврсто, свиђало се то коме у Подгорици или изван ње.
Наша борба није хир, већ дуг према историјском утемељењу Црне Горе. Ова земља је произашла из српског језика и српске писмености. Од Немањића преко Црнојевића штампарије и Октоиха, преко завјештања Светог Петра Цетињског и Његошевог „Горског вијенца“, па све до званичних уџбеника Краљевине Црне Горе за вријеме краља Николе овдје се никада није говорило нити писало ниједним другим другим осим српским језиком. Након званичних резултата пописа, који су само потврдили оно што народ зна, свако бјежање од уставне норме којом српски језик постаје службени представља бруталан наставак дукљанизације Црне Горе и насиље над већином.
Због тога отворено позивам све оне српске политичке субјекте који данас сједе у владајућим фотељама да ово питање поставе као услов свих услова. Недопустиво је да српски представници савијају кичму пред притисцима страних амбасада и Јохана Сатлера зарад мира у коалиционој кући. Сваки српски политичар који пристаје на одлагање ове теме заправо саучествује у сопственој маргинализацији. За мене компромиса нема, или ће српски језик бити службени, у складу са вољом грађана, или ова власт губи сваки политички и демократски легитимитет и кредибилитет.
Посебно је мучно посматрати моралну и политичку метаморфозу појединаца попут Бориса Пејовића из ПЕС-а. Човјек који је својевремено на таласу одбране српског идентитета градио политичку каријеру, данас је постао узорни „Милојков европејац“. За празне флоскуле и бриселска тапкања по рамену заборавио је сопствене коријене.
И управо такав Борис Пејовић данас се усуђује да узме у уста и критикује предсједника Србије, Александра Вучића — човјека који води озбиљну и одговорну државотворну политику заштите српског народа у цијелом региону.
Као неко ко је свој идеолошки пртљаг замијенио за Спајићеве економске магле, Пејовић је изгубио свако политичко право да дијели лекције државном руководству Србије. Напади на предсједника Вучића су само јефтин покушај додворавања антисрпским центрима моћи како би се доказала некаква „проевропска исправност“. Али српски интегрализам не трпи такве превртљиве наративе, не може се бити Србин по потреби, а еврофанатик по дужности.
Ја од борбе за српски језик и ћирилично писмо одустати нећу. Српски језик је створио Црну Гору, српским језиком говори већина њених грађана, и он ће поново заузети мјесто које му историјски припада!
Вријеме је за талас нових, српских младих лидера, лидера који имају црвене линије, линије српског достојанства!
Аутор је магистранд историје
Hallo