Историјски токови на Балкану никада нису били мирна ријека, већ препуни вирова у којима су мали народи често губили своје политичке и националне компасе. У епохи глобалних превирања, када се стари геополитички системи руше, а нови још нису у потпуности успостављени, српски народ се поново налази пред судбоносним питањем а то је који је то прави, аутентични одговор на изазове новог времена? Одговор се не крије у увозу туђих идеја, нити у парцијалним, локал-патриотским заједницама које растачу национално биће. Једини утемељени, историјски провјерени и политички зрео одговор за ново вријеме јесте српски интегрализам.
Српски интегрализам није пука политичка доктрина, он је дубока завјетна свијест о недјељивости српског културног, духовног и историјског простора, без обзира на тренутне, често вјештачки повучене државне границе. Посматрано кроз призму дугог историјског трајања, интегралистичка мисао је била кохезивни фактор који је српски народ одржао у најтежим временима ропства и дисконтинуитета.
Када тражимо државотворне и духовне коријене ове идеје, неминовно се враћамо светородној династији Немањића. Они нису само мачем и дипломатијом ширили границе средњовјековне државе, већ су кроз Светосавље успоставили интегрални код српског идентитета. Свети Сава и Стефан Првовјенчани су утемељили државу и цркву на принципу симфоније, повезујући све српске земље , од приморских до прекодунавских у јединствен духовни и културни организам. Немањићки концепт интегрализма није био заснован на репресији, већ на саборности, чинећи српски идентитет отпорним на вјековне најезде и покушаје асимилације. Тај заједнички именитељ, из кога је изронио Косовски завјет, остао је живи угаони камен нашег постојања.
Вјековима касније, када је из пепела ропства васкрсавала модерна српска државност, национални интегрализам добио је свој нови, енергични замајац кроз династију Карађорђевића. Вожд Карађорђе је својим устанком запалио бакљу слободе која није тињала само у Шумадији, већ је брзо разбудила Србе у Црној Гори, Херцеговини, Босни и преко Саве и Дунава. Наследници бесмртног Вожда водили су политику која је за крајњи циљ имала коначно ослобођење и уједињење цјелокупног српског народа. Карађорђевићи су кроз голготу Првог свјетског рата доказали да је интегрална национална мисао вриједна највеће жртве. Иако су потоњи југословенски експерименти донијели тешке заблуде и геополитичке лутања, у суштини те мисли лежала је аутентична тежња да Срби, након вјекова разједињености, коначно живе заједно.
Данас, у двадесет првом вијеку, када свједочимо покушајима потпуне атомизације друштва и фрагментације српског етничког простора, интегрализам постаје једина истинска снага. Свако ко мисли да се усамљеним, сепаративним и ускогрудим политичким маневрима може одупријети глобалним притисцима, налази се у тешкој историјској заблуди. Парцијални одговори и локалне себичности само слабе заједничку позицију. Српски интегрализам новог времена не подразумијева ретроградне методе, већ модерну, институционалну, економску, културну и образовну повезаност свих дјелова нашег народа.
Сви они који вјерују да се мимо овог пута, тражењем алтернативних и често популистичких пречица, може обезбиједити дугорочна стабилност, нека слободно бирају свој правац и можемо им само пожељети срећу. Међутим, историјска наука и политичка пракса нас уче да без чврстог ослонца на сопствене коријене и без интегралне солидарности свих Срба, гдје год они живјели, нема истинске будућности. Повратак српском интегрализму, на темељима које су поставили Немањићи, а обновили Карађорђевићи, једини је гарант да ћемо као народ остати субјекат, а не објекат историје у временима која долазе.
Аутор је магистранд историје