Напади који не јењавају, већ само мијењају своје медијске посленике, већ дуго нису питање појединачних неслагања са Архиепископом новосадским и епископом бачким др Иринејем Буловићем. Они су постали знате већ која шифра и готово обавезан ритуал и лакмус папир за све оне структуре којима је јак, свјестан и духовно интегрисан српски народ трн у оку. Када се на једном мјесту сабере сва жуч такозване другосрбијанске идеолошке елите, дежурних аутономаша из Војводине и монтенегринских шовиниста и авнојевских Срба из Црне Горе, постаје сасвим јасно да мета није само један архијереј, мета је сама Српска Православна Црква и идеја српског духовног јединства.
Владика Иринеј представља све оно што је за те псеудоинтелектуалне и локално шовинистичке кругове неподношљиво а то је спој врхунског европског и теолошког образовања, канонске непоколебљивости и непогрешивог осјећања за национални интерес. Управо због тога, њихов бијес показује њихову сопствену немоћ.
Аутономашка и другосрбијанска фрустрација
За псеудолиберални кружок, који деценијама покушава да Српску Православну Црку представи као ретроградну и анахрону појаву, владика Иринеј је непремостива препрека. Његово канонско и теолошко знање, његово владање свјетским језицима и борба за истину разоружавају сваки њихов покушај да црквену мисао прикажу као примитивну. Када не могу да му парирају у аргументацији, они прибјегавају личним дисквалификацијама, измишљајући митове о „владици из сјенке“ или „политичком идеологу“, па иду до крајности и називају га „јахачем апокалипсе“ а управо је Архиепископ Иринеј тај који са крстом у руци стоји на путу јахачима бјелосвјетске НВО грантопрежне елите.
За такозвану „другу Србију“, православље је прихватљиво само уколико је фолклоризовано, ућуткано и сатјерано у четири зида. Оног тренутка када се појави архијереј формата Иринеја Буловића који савремени свијет разумије боље од њих самих, а притом одбија да капитулира пред њиховим грађанистичким и идеолошким догмама, њихова просветитељска маска пада, а остаје само примитивна озлојеђеност.
Очај сепаратиста
Једнако дубока фрустрација долази из кухиња регионалних сепаратизама. Како за оне који су у Црној Гори деценијама покушавали да на идеологији србофобије изграде идентитет, тако и за оне који у Војводини сањају о некаквим „војвођанским Црквама“ и парцијалним идентитетима, архиепископ Иринеј је светосавски стуб о који су се разбили сви њихови пројекти.
За њих је неопростив гријех то што је владика Иринеј увијек и на сваком мјесту инсистирао на томе да је Српска Православна Црква једна и недјељива, без обзира на то да ли се њена епархија налази у Новом Саду, Подгорици, Цетињу, Бањалуци или било гдје друго у Европи или свијету. Борба против дробљења црквеног тијела коју он неуморно води јесте директна препрека онима који би жељели да Србе распарчају на локалне племенске заједнице. Управо зато га црногорски шовинисти и војвођански аутономаши препознају као свог највећег противника, јер у њему виде свијест која одбија да границе нацији и Цркви цртају недостојни политички маргиналци.
Напади на владику Иринеја су, у суштини, напади на сам канонски поредак. У ери у којој се покушава релативизовати све од породице и нације до саме духовности, инсистирање на црквеној дисциплини и светосављу доживљава се као „диктат“. Међутим, управо су канонска дисциплина и оданост светосавском путу спасили Српску Православну Цркву од свих искушења у претходним деценијама и вјековима.
Архиепископ Иринеј Буловић остаје непоколебљиви чувар тога поретка. Архиепископ не тражи аплаузе од пролазних свјетских моћника, нити се препушта јефтином популизму, већ одговорно служи Христу и свом народу. Због тога су сви напади на њега били они потписани од стране медијских најамника, идеолошких шовиниста или аутономашких фразера само још један доказ да се он налази на правом путу. Архиепископ Иринеј Буловић је бедем, бедем који није од пијеска, већ од од најчвршће вјере, знања и вјековног светосавског учења.
Аутор је магистранд историје