Када је амерички историчар и социјални критичар Кристофер Лаш средином деведесетих година прошлог вијека објавио своју студију „Побуна елите и издаја демократије“, разоткрио је парадокс који данас, више него икада прије, описује нашу друштвену стварност. Док су раније политичке теорије као нпр код Ортеге страховале од „побуне маса“, Лаш је упозорио да демократију угрожава нова самозадовољна и отуђена елита.
Водећи се управо теоријом Лаша, сасвим је јасно да данашњи блокадери и наводни борци за правду представљају управо ту нову класу.
Лаш је тврдио да се нова професионална, менаџерска и НВО елита практично одвојила од остатка друштва. Живећи у своіим невладиним и медијским затвореним енклавама, изоловани од стварних проблема са којима се суочавају радничка класа, средњи слој и сиромашни, ови кругови су изгубили сваки осјећај за солидарност.
Тај дубоки презир према сопственом народу данас се најбоље види у језику којим се служе. Умјесто аргумената и политичког дијалога, нова елита своју надмоћ покушава да наметне етикетирањем. Најбољи приказ тог презира према средњем и нижем слоју, према свима који мисле другачије или живе од свог поштеног рада, јесте управо погрдни израз „ћаци“, којом ова самозадовољна клика покушава да дехуманизује и увриједи обичног човјека.
Демократија наравно почива на дијалогу, поштовању институција и политичкој борби. Свакако, протести као вид демократског изражавања незадовољства јесу средство које нико у демократским друштвима не искључује, али се овдје ипак не ради о томе.
Међутим, под маском борбе за наводне узвишене циљеве, они показују чисту ароганцију. За њих је улица полигон за лијечење социјалних фрустрација и демонстрацију моћи над онима који само желе нормално да живе и раде. Њихово одвајање од стварности огледа се у томе што мисле да имају монопол на истину и морају по сваку цијену да наметну своју вољу већини која их посматра са мало је рећи невјерицом.
Ова нова класа своју позицију арогантне мањине која упорно жели да наметне свој став већини оправдава лажном меритократијом тј увјерењем да су паметнији, образованији и да им због тога припада право да управљају. Лаш је упозоравао да се оваква меритократија претворила у нови облик аристократије, која сваки неуспјех и неслагање народа приписује његовој наводној заосталости, необразованости или у овом случају недостатку свих зуба у вилици.
Када неки грантопреж из невладине организације добаци погрдну ријеч раднику, пензионеру, пролазнику он само показује да је дио отуђене елите о којој је Лаш писао прије три деценије.
Тако да је ова лицемјерна побуна лажних елита разобличена до краја, јер истинска демократија никада не може почивати на уличној тортури и некрофилској политици.
Уосталом, то ће показати и избори.