Док црногорско грађанство свакодневно посматра како им сусједна држава испоставља рачуне и политичке ултиматуме, интелектуална и политичка памет нашијех комита и такозваних „авнојевских Срба“ налази се у непрестаном стању хибернације за све осим за једно име, Александра Вучића. За ту одбрамбено-патриотску коалицију, предсједник Србије је дежурни кривац за све временске неприлике, поразе и несташицу дојч кафе у Бокешкој.
Срж тог политичког парадокса лежи у чињеници да поменути лицемјери бдију ноћима бринући се за суверенитет Србије, док им се властита кућа пред очима руши и распродаје.
Хрватски званичници отворено траже имовину вриједну више од 2,7 милијарди долара по основу сукцесије војне и државне имовине.
Поставља се питање судбине школског брода „Јадран“, чији повратак хрватска страна бескомпромисно захтијева уз пријетњу новим дипломатским блокадама.
На дневни ред долазе и апсурдни предлози да Црна Гора, због немогућности брзог превођења европске правне регулативе, привремено користи хрватски језик при уласку у Европску унију, чиме се директно дерогира и понижава суверенитет.
У Морињу се полажу вијенци и одржавају комеморације у организацији хрватских званичника уз пратњу домаћих министара, гдје се црногорска државна политика суочава искључиво са једностраним теретом прошлости.
И шта раде наши храбри комите и авнојевски чувари када се суоче са овим актима отвореног дипломатског и економског притиска? Заузимају класични став ноја, забијају главу у пијесак.
Када треба писати протестне ноте Загребу или заштитити државну имовину вриједну милијарде, настаје апсолутна тишина. Али, чим се помене Београд, васкрсну „одлучни антифашисти“ спремни да бране државу. То више није политика, то је врхунски театар апсурда у којем жртве сопствене заслијепљености аплаудирају властитом понижавању.
ПРЕВОД/ PRIJEVOD
Dok hrvatsko i crnogorsko pućanstvo (pardon, pučanstvo) svakodnevno promatra kako im susjedna država ispostavlja račune i političke ultimatume, intelektualna i politička pamet ovdašnjih komita i takozvanih „avnojevskih Srba“ nalazi se u neprestanom stanju hibernacije za sve osim za jedno ime — Aleksandra Vučića. Za tu obrambeno-domoljubnu koaliciju, predsjednik Srbije je dežurni krivac za sve vremenske nepogode i nestašicu produženog espresa u velikoj šolji sa mljekom.
Srž tog političkog paradoksa leži u činjenici da spomenuti licemjeri bdiju noćima brinući se za suverenitet Srbije, dok im se vlastita kuća pred očima ruši i rasprodaje.
Hrvatski dužnosnici otvoreno traže imovinu vrijednu više od 2,7 milijardi dolara po osnovi sukcesije vojne i gospodarstvene imovine.
Postavlja se pitanje sudbine školskog broda „Jadran“, čiji povratak hrvatska strana beskompromisno zahtijeva uz prijetnju novim diplomatskim blokadama.
Na dnevni red dolaze i apsurdni prijedlozi da Crna Gora, zbog nemogućnosti brzog prevođenja europske pravne stečevine, privremeno koristi hrvatski jezik pri ulasku u Europsku uniju, čime se izravno derogira i ponižava suverenitet.
U Morinju se polažu vijenci i održavaju komemoracije u organizaciji hrvatskih dužnosnika uz pratnju domaćih ministara, gdje se crnogorska državna politika suočava isključivo s jednostranim teretom prošlosti.
I što rade naši hrabri komiti i avnojevski čuvari kada se suoče s ovim aktima otvorenog diplomatskog i ekonomskog pritiska? Zauzimaju klasični stav noja, zabijaju glavu u pijesak.
Kada treba pisati prosvjedne note Zagrebu ili zaštititi državnu imovinu vrijednu milijarde, nastaje apsolutna tišina. Ali, čim se spomene Beograd, uskrsavaju „odlučni antifašisti“ spremni braniti državu. To više nije politika, to je vrhunski teatar apsurda u kojem žrtve vlastite zaslijepljenosti aplaudiraju vlastitom ponižavanju.