Текстови који ових дана служе као напад због бесједе патријарха Порфирија на опелу генералу Ратку Младићу, почива на класичној идеолошкој конструкцији секуларног либерализма, покушају да се црквени оци и јерарси инструментализују у функцији дневнопoлитипких оптужби и морализаторске ревизије ратне прошлости.
Ратко Младић био је генерал Војске Републике Српске, који је командовалo војском у отаџбинском и одбрамбеном рату за опстанак голоруког народа, па свака друга представка о њему и Патријарху српском Порфирију представља грубу историјску и теолошку манипулацију.
Основна подвала текстова а која се скоро неприметно провлачи лежи у тези да је генерал Ратко Младић потписивао некакавe смртне пресуде и наређивао масовне ликвидације цивилног становништва. Историјска истина, утврђена у бројним свједочењима и војним документима, јесте да је Војска Републике Српске била принуђена на ратни сукоб како би спријечила понављање геноцида над српским народом из Другог свјетског рата.
Генерал Младић није био идеолог већ војник који је руководилo одбраном народа суоченог са уништењем, у ситуацији када су међународне гаранције пале у воду, а српска села и огњишта почела да горе као 1941 године. Тврдити да је он свјесно и плански потписивао ликвидације цивила значи подржавати хашки ревизионизам и политички конципиране оптужнице које су писане с циљем да се српски одбрамбени рат прогласи злочиначким подухватом. Војска којој је командовалo бранила је голе животе, огњишта и породице, била своја на своме и није освајала ничије туђе територије.
У текстовима се са презиром оспоравају право патријарха да говори у име „највећег дела српског православног народа“. Међутим, дубока веза између српског народа и његових војних лидера у тренуцима историјске епохе почива на реалном искуству преживљавања. Народ који је у двадесетом вијеку доживио Јасеновац , јаме, Јадовно и прогоне, добро је знао шта значи нестанак заштите и државе када дође до њеног слома.
Када патријарх изражава захвалност онима који су носили најтежи терет рата, он не аболира злочин који неко свакако јесте починио, Црква позива на покајање и божански суд за све који су сагријешили, али Христова наука не подразумијева мазохистичко прихватање сваке туђе оптужбе, нити одрицање од властитих мученика и бранитеља. Хришћански етос не тражи гажење сопственог рода да би се удовољило глобалним идеолошким трендовима.
Теза коју сам негдје прочитао о „теологији националне самодовољности“ и наводном бјежању од суочавања са сопственим грешкама занемарује чињеницу да су Срби једини народ на просторима бивше Југославије од којег се непрекидно захтијева некакакво колективно самокажњавање, док се злочини над српским жртвама систематски прећућују или релативизују.
Црква и њен поглавар на опелу српском генералу нису славили рат, већ су испратили човјека који је понио најтежи крст историјске одговорности у најтрагичнијем периоду новије српске историје, остајући вјеран завјету свога народа да се слобода никада не смије поклонити окупатору ни лажним судијама тзв трибунала тзв међународне правде.
Спасоје Томић
Аутор је магистранд историје
Svaka Vam čast na ovome što ste napisali.