Спасоје Томић, аутор је магистранд историје
Текстови појединих аутора ових дана представљају добар узорак савременог балканског реформистичког дискурса који покушава да кроз корисну калкулацију либерално-демократске процедуре оправда дубоку структурну аномалију. Позивајући се на статистику пописа, парламентарну математику и пропорционалну заступљеност, аутори готово унисоно конструишу тезу о институционалном пробоју српског народа у Црној Гори.
Међутим, из перспективе српског интегрализма, оваква аргументација не почива на анализи суштинских друштвено-историјских процеса, већ представља идеолошку рационализацију политичког прагматизма који је жртвовао националну супстанцу зарад административне форме.
Прецизна политичка и идеолошка анализа оваквих наратива захтијева разоткривање четири кључна слоја:
1. Редукција српског интегралног корпуса
Заступници овакве тезе свјесно или несвјесно редукују српски народ у Црној Гори на оквире модерне политичке „националне заједнице“ или статистичке трећине становништва која претендује на пропорционални колач власти. Српски интегрализам не пнити концепт Срба као етничке скупине чији је врхунски циљ да се интегрисањем у одређени државни оквир избори за „право гласа“. Историјска Црна Гора је у свом сувереном и државотворном бићу израњала из српског етно-националног и духовног матрикса. Свођењем Срба на равноправну „националну заједницу“ унутар авнојевско-дукљанског концепта наследства Мила Ђукановића, прихвата се темељна филозофија комунистичког и посткомунистичког ДПС режима, да су Срби дошљаци или нови елемент који тек треба да добије дозволу за егзистенцију од црногорског грађанизма и НВО сектора.
2. Фетишизација институционалне моћи у одсуству суверенитета
Са становишта високе политичке теорије, овдје је ријеч о класичној замјени теза, управљање институцијама система чији су геополитички темељи положени на антисрпству, признању сецесије Косова и Метохије, атлантистичкој геополитичкој оријентацији и континуираној деконструкцији српског идентитета не представља освајање власти, већ напротив, набацивање на леђа административног терета. Штавише, у одређеном смислу позиција у власти која се не користи на прави начин функционише као легитимизујући параван за наставак исте оне идеолошке матрице која је формално поражена на изборима 2020. године, али је суштински опстала кроз преузимање евроатлантистичког компромиса. Улазак у такву власт без мијењања њених темељних стратешких параметара јесте облик политичког атентата на сопствену идеологију.
3. Геополитички ревизионизам и мит о „самосталности од Београда“
Један од идеолошки најразорнијих сегмената полицентризма јесте позив да српски политичари у Црној Гори морају бити „самостални од Београда“ и способни да Београду кажу „не“. У терминологији српског интегрализма, овај захтјев није израз политичке зрелости, већ покушај довршавања пројекта геополитичког атомитирања српског националног простора. Српски народ у Црној Гори не може имати историјску мисију која је геополитички и духовно изолована од матице. Инсистирање на стварању некаквих „аутономних српских елита“ у оквирима мале геополитичке периферије за циљ има разбијање свесрпског интегралног фронта и стварање локалне наделите чији је једини циљ чување сопствених привилегија. Српска не смије бити самосвјесни инструмент регионалних сепаратизама који српску цјелину цијепају на завичајне државице.
4. Лажна симетрија и релативизација државне идеологије
Аутори и подржаваоци полицентризма покушавају да успоставе баланс кроз тезу да се „не мора бирати између Црне Горе и Србије“ и да државност Црне Горе нико не треба да угрожава?! Међутим, са становишта интегралистичке политичке филозофије, савремена црногорска државност није неутрална правно-политичка чињеница, већ пројекат чији је циљ био и остао негација српског идентитета односно великог дијела њеног становништва. Захтијевати од Срба да буду „лојални грађани“ државе која баштини антисрпски шовинизам значи пристајати на тихо културно и национално саморазарање . Права државност се не брани кроз прихватање модела у којем је српско име проблем већине изашле из идеолошког Јајца, већ кроз корјениту трансформацију карактера саме државе.
Феномен полицентризма, броја министарстава и самог административног вршења власти, посматран кроз призму озбиљне политичке аналитике, није свједочанство побједе српске националне политике, већ примјер ефикасне кооптације српског политичког фактора у евроатлантистички систем владања. Када српски прваци постану чувари система који је суштински непријатељски настројен према интегралном српству, то није државништво, већ свјесно -несвјесна капитулација прерушена у тријумф. Српски интегрализам не тражи мрвице у институцијама, већ захтијева васпостављање пуне духовне, културне и политичке равноправности која не трпи компромисе са идеологијом која покушава да нас поништи.