Прво, дозволите ми да се захвалим свим порталима који су пренијели мој текст „Кратак је пут од звијезда до трња“, али и великом броју читалаца који су ми се јавили и пружили подршку. Посебно ми значи што је међу њима био и значајан број свештеника који су потврдили истинитост онога што сам написао и захвалили што је текст објављен.
Мислио сам да је тиме прича на ту тему завршена. А онда се појавио текст мог пријатеља, како сам каже, оца Велибора Џомића, под насловом „Перице, појасни“.
Па, драги Џома, ево да појасним.
Али, прије него што појасним, желим да се извиним тадашњем митрополитловом секретару, оцу Обрену Јовановићу, као и његовим колегама и сарадницима у Митрополији на Цетињу. Они, колико ја знам и колико сам сигуран, нијесу имали никакву улогу у довођењу професора пред Митрополита Амфилохија.
То не само да мислим – у то сам сигуран.
А ти, оче Џомићу, то би требало да знаш боље од мене. Био си Митрополитův лични правни савјетник и, самим тим, човјек који је био много ближе тим догађајима него ја. Знао си ко је, када и са каквим намјерама довео професора пред Митрополита, под образложењем да припада групи професора који подржавају литије.
И управо ту почиње оно што је много важније од мог текста и твог питања: ко је и због чега покушавао да политички кадрује око Митрополита Амфилохија?
За скоро 50 година новинарског рада научио сам једну ствар – извор информације се чува. Чува се и онда када због тога трпите притиске, уцјене и пријетње. А било их је, нарочито у оно вријеме.
Зато, драги Џома, као што нијесам тада открио извор, нећу то учинити ни данас.
Можда ћеш се са тим сложити, можда нећеш. Али то је моја одлука и моје новинарско право.
Уосталом, није моје да судим. Моје је да укажем на оно што се дешавало.
А Бог најбоље види. И Бог најбоље зна.
Зато би, по мом мишљењу, најчасније било да сами актери тог догађаја кажу шта се тада заиста догађало. Њих је двојица. И обојица знају шта су радили.
Можда су тада мислили да се могу мало политички заиграти и кадровати око Митрополита.
Али Црква није партијски одбор, а Митрополит Амфилохије није био човјек којим се могло политички управљати.
Зато ми је посебно остао у сјећању поступак оца Радомира Никчевића.
Када сам радио емисију поводом смрти Митрополита Амфилохија, један од учесника био је Будимир Дубак. Тада се, ничим изазван, отац Радомир Никчевић на опште изненађење јавно извинио народу и колегама свештеницима због свог учешћа у довођењу Мила Ђукановића пред Митрополита Амфилохија.
То је, за мене, био чин храбрости и поштења.
Јер није лако човјеку да послије толико година каже: погријешио сам.
Зато, мој пријатељу Џома, надам се да ћеш разумјети и моју одлуку.
Не желим да данас, када са свих страна нападају нашу Цркву – нажалост, понекад и они који јој припадају – управо ја будем човјек који ће унијети још једну трунку сумње, још једну свађу и још један раздор.
Ако неко жели да то ради, нека ради. Ја у томе нећу учествовати.
Ја ћу остати уз Митрополита Амфилохија.
Не због функције, политике или било каквог интереса, већ зато што сам имао привилегију да га познајем, да разговарам са њим безброј пута и да од њега учим.
Био је људска громада.
Из захвалности према њему донио сам тада одлуку да о свом трошку објавим двије књиге – „Морачки јасновидац“ и „Христос се роди“, књиге настале из наших разговора.
Будимир Дубак је рекао да су то „тачке на Митрополитovo дјело“.
И јесте.
То је био он.
А ја сам био само његов саговорник – добар или лош, нека о томе суде читаоци.
И зато ћу, без обзира на све, остати човјек који ће чувати успомену на Митрополита Амфилохија – човјека који је вратио народ Цркви и Цркву народу.
Не смије се заборавити ни вријеме литија.
Уз владику Јоаникија, оца Шћепановића и мали број свештеника, први су изашли међу народ. А онда, послије двије-три вечери, након молитви, Митрополит Амфилохије стао на чело колоне и повео свој народ.
То се не смије заборавити.
Као што се не смије заборавити ни оно што се догађало иза сцене.
Зато, оче Џомићу, ево ти мог одговора.
Појаснио сам колико могу и колико желим.
Ко су људи о којима говорим?
Зна их и препознаје их већина народа.
Ја њихова имена нећу изговорити.
Не зато што их се плашим, нити зато што не знам ко су.
Напротив.
Него зато што вјерујем да постоје ствари о којима човјек не треба да говори више него што је потребно.
Јер на крају, када се све људске приче заврше, остаје само једно питање: шта је била истина?
А истину може човјек сакрити од људи. Од Бога – не може.
Бог све најбоље види.
Перица Ђаковић