Још једна од никшићких легенди преселила се на небо. Прије пар дана напустио нас је др Павле Пајо Перуновић. Улице којима је корачао су утихнуле, као и терасе локала на којима је до недавно проводио овоземаљске дане. Отишао је човјек који је био симбол града, дијагностичар без премца, љекар који је „пацијенте“ лијечио гдје се налазио –на улици, трговима, тротоарима, кафанама. И никоме никада своје савјете није наплатио. Био је патриота, један од првих добровољаца спреман да брани Републику Српску Крајину и град Книн. Нажалост, издаја је спријечила синове Црне Горе да помогну браћи у Крајини. Тешко је то поднио, као и нестанак синовца Милоша на дубровачко-херцеговачком ратишту.
Др Пајо је био један од првих чланова Народне странке којој је до краја остао вјеран, за разлику од неких…. Радовао се паду комунизма 30.августа 2020.године, да би потом остао заборављен. Ваљда је то усуд великих људи. Док су се други грабили о наградама и одличјима, доктор би љепоту живота налазио у друштву, староникшићана, са којима би испијао чаше чешког пива. Бити у његовом друштву била је привилегија, памтио је многе догађаје и људе, и могло се доста тога од њега научити. Знао би ми рећи- „ајде, ајде мој новинару, смршај, што си полудио?“
Генерација којој је припадао плијенила је сјајним људима и спортистима. Био је друг са чувеним Миодрагом Скалом Гвозденовићем. Причао ми је како се давно у Никшићу играла рукометна утакмица са Титограђанима и то баш када је Скале био у болници због упале плућа и није могао да игра. Међутим, како су домаћи на полувремену губили један гол рзлике, Скале није могао да се смири, него је непримјетно изашао из собе, дошао до болничке ограде и питао знатижељно пролазнике: „Како стојимо?“ Када су му рекли да губимо један разлике, прескочио је ограду, дотрчао до терена и онако ровит ушао у игру! Утакмицу су Никшићани на крају тријумфално завршили са десет голова предности! Пајово друштво поред Гвозденовића чинили су Душко Жути Мијатовић, Муса Њуњић, Мањо Томић, Љубо Никчевић, Милош Шобајић и многи други. Памте га старији суграђани док је играо за клуб малог фудбала „Мозген“. Онако коруплентан и темепераментан био је чврст ослонац екип…Мали стадион је у то вријеме био арена никшићког „малог спорта“ –фудбала, бокса, кошарке, рукомета…Пуне трибине, нвијачка пјесма, звиждуци и уздаси.
Вријеме пролази, симболи се селе у памћење, долазе нове генерације које ће ваљда знати да чувају препознатљиви дух Никшића. Почивај у миру драги докторе и комшија у друштву твојих великих другова и пријатеља, које си на празник Успења Пресвете Богордице –обрадовао својим доласком.
Велиша Кадић