Историја је српском народу често исписивала судбину која није била нимало лака, а наше сјећање, колико год тешко било, никада није смјело да подлијеже туђим судницама, политичким трговинама и јефтиним изговорима оних који би да нам прекроје свијест и савјест. У времену када се од Срба тражи да заборaвe сопствене жртве, да се стиде својих бранилаца и да пред сваким туђим амбасадором повију главу, наша је дужност да останемо усправни. Зато са пуном одговорношћу и чистог образа кажемо, не одричемо се ниједног нашег српског генерала.
Српски интегрализам не познаје границе на Дрини, нити подјеле које су нам наметале идеологије раздора. За нас постоји само један, јединствени српски народ, од Бањалуке и Београда, па све до Никшића и наше мученичке Метохије и распетог Косова. Када нападну генерала Лазаревића, хероја са Кошара и Паштрика, који је бранио српски кућни праг они не нападају само њега лично, они нападају одбрану наше колективне части. Исти је случај са генералом Шљиванчанином, који је са својим војницима у Вуковару бранио голи опстанак нашег народа од ревизионистичких авети прошлости.
Шта тек рећи за генерала Павковића и команданта Младића? Људе чија су имена постала синоним за отпор једном неправедном свјетском поретку. Рат се не добија у салонима НВО лажних мировњака, већ на фронту гдје се чува опстанак народа. Генерал Младић је у најтежим тренуцима сачувао српски народ од новог геноцида у Босни и Херцеговини, а генерал Павковић је са својом војском стао на црту најмоћнијој војној алијанси свијета. За нас они нису ратни злочинци, како би то хтјели да прикажу они који су нам бомбардовали земљу и отровали дјецу осиромашеним уранијумом, већ истински народни хероји.
И управо ту се доказује сва лицемјерје такозваних „грађаниста“, НВО грантопрежа у Србији и Црној Гори, те комплетне другосрбијанске аутошовинистичке сцене. За њих је сваки Србин који брани своје крив, а сваки тужилац из Хага у праву. Ти духовни наследници оних који би да се одрекну свега светог од цркве и језика до својих војсковођа,дубоко презиру сопствени народ, јер у њему виде подсјетник на сопствену маленкост и бескичмењаштво. Њихово мишљење нас, међутим, занима тачно онолико колико је вриједно, нимало.
Српски народ у Црној Гори и Србији мора једном за свагда да престане да се извињава што постоји. Када заборавимо своје генерале, одрекли смо се своје будућности. Зато њихова имена остају уписана у историји наше националне свијести и савјести, као подсјетник да слобода има цијену, али да се образа никада не продаје.