Црна Гора и Србија данас јесу двије независне и суверене државе. То је правна и политичка чињеница коју нико озбиљан не треба да оспорава. Али државне границе не могу избрисати историју, културу, језик, породичне везе и колективно памћење једног народа.
Срби су вјековима живјели у Црној Гори и учествовали у стварању њеног историјског, културног и духовног насљеђа. Зато Срби нису страни елемент у Црној Гори, већ њен нераскидиви дио. Црна Гора је кроз вјекове градила сопствену државност, али је истовремено била дубоко повезана са ширим српским историјским и културним простором. Те двије чињенице не морају једна другу да поништавају.
Као Србин, сматрам да очување српског идентитета не значи негирање Црне Горе. Напротив, држава показује своју снагу онда када сваки њен грађанин може слободно да каже ко је, којим језиком говори, којој култури припада и које историјско насљеђе сматра својим. Уставна демократија нема задатак да одређује идентитет човјека, већ да гарантује његово право да тај идентитет слободно изражава.
Посебно важно питање је положај српског језика. Језик није само средство комуникације, већ једно од основних обиљежја националног и културног идентитета. У земљи у којој велики број грађана свој језик назива српским, однос државе према том језику мора бити заснован на стварној друштвеној заступљености и принципу равноправности. Језичка политика не смије бити средство политичког обрачуна са идентитетом било ког дијела становништва.
Озбиљно питање у односима Србије и Црне Горе представља и одлука Црне Горе да призна једнострано проглашену независност Косова. Мој став није заснован само на националном осјећању, већ и на правним аргументима. Резолуција 1244 Савјета безбједности Уједињених нација потврђује приврженост суверенитету и територијалном интегритету тадашње Савезне Републике Југославије и успоставила је међународно присуство на Косову.
Зато за мене питање Косова није завршено самим тим што је одређени број држава признао његову независност. Косово није чланица Уједињених нација, а Резолуција 1244 није престала да важи. Због тога је погрешно говорити о његовом статусу као о питању о којем више не постоји никакав правни или политички спор.
Управо зато сматрам проблематичном одлуку Црне Горе о признању Косова. Она се не може посматрати одвојено од односа према Србији, али ни од чињенице да у Црној Гори живи велики број Срба за које Косово представља једно од најважнијих националних, духовних и историјских питања.
Ипак, односи Србије и Црне Горе не треба да буду односи удаљавања и непријатељства. Постојање двије независне државе не значи да морају постојати два удаљена друштва. Наше историјске, културне, економске и породичне везе довољно су снажне да односи Србије и Црне Горе могу бити примјер блиске сарадње двије суверене државе.
Али добри односи подразумијевају узајамност. Србија има право да очекује поштовање својих легитимних државних и националних интереса, исто као што Црна Гора има право да очекује поштовање своје државности.
Истовремено, српски народ мора озбиљније да разумије значај сопственог јединства. Под јединством не подразумијевам политичко једноумље, нити да сви Срби морају припадати истој партији. Говорим о јединству око права на сопствено име, језик, културу, историјско памћење и равноправност.
Србин из Подгорице, Београда, Бањалуке, Новог Сада или било ког другог града може живјети у различитим државама и имати различите политичке ставове, а ипак припадати истом националном и културном простору. Европска историја познаје бројне народе који живе у више држава и чувају заједнички идентитет. Не постоји разлог да се такво право оспорава српском народу.
Због тога ми је драго што у Црној Гори постоји политичка опција као што је Слободна Црна Гора, која отворено говори о интересима српског народа, укључујући и Србе у Црној Гори. То сматрам легитимним дијелом политичког плурализма и демократског живота наше земље.
Вријеме је за политику која неће стварати вјештачки сукоб између црногорске државности и српског идентитета. Једно не мора да угрожава друго. Црна Гора може бити суверена држава и истовремено држава у којој ће српски народ, његов језик, култура и историјско насљеђе имати мјесто које им припада.
Границе одређују докле се простире власт једне државе. Оне не одређују докле се простиру култура, памћење и припадност једног народа.
Мр Милош Спајић
Мастер међународног и европског права и међународне политике и безбједности
СЛОБОДНА ЦРНА ГОРА