Двоструки аршини и политичко лицемјерје већ дуго представљају главну карактеристику дјеловања једног дијела српског друштвено-политичког јавног мњења у Црној Гори. Док се у јавном простору декларативно куну у српство, у стварности откривају сасвим другачију реалност, опортунизам који се крије иза јефтиног популизма и ситних интереса.
Посебно је упечатљива парадоксална појава да дјелови овог „интелектуалног“ миљеа без икаквог зазора и трунке политичке рефлексије ујутру држе лекције званичном Београду о томе како треба да води спољну политику. Исти ти актери никада нису повукли ниједан реалан потез, нити су написали нити један редак, нити направили било какав протест да приморају црногорске институције да барем преиспитају, а камоли повуку срамотно признање лажне државе Косово. Лекције се дијеле са сигурне дистанце, док се кључна национална питања игноришу чим се суоче са потребом за стварном политичком жртвом.
Лицемјерје се посебно огледа на друштвеним мрежама и у медијским манипулацијама. Многи од оних који су јавно и некритички „пумпали“ атмосферу подршке различитим блокадама и радикалним протестима, први су скочили на ноге када је Србија, кроз легитиман коментар свог предсједника, указала на одређене аномалије. Тада се нагло мијења реторика, одједном се покреће лавина ларме и кукњаве како „мали, независни Монтенегро“ наводно трпи некакву агресију. Та лажна брига за суверенитет служи искључиво као штит за прикривање сопствене политичко – идеолошке недоследности.
Запањујућа је и подударност наратива. Количина напада на Србију која долази из редова ових самопроглашених „најбољих Срба“,, јер бољих нема, барем не у сопственим очима, директно је сразмјерна количини напада коју на Београд упућују екстремне комитске и суверенистичке структуре. Фонд ријечи, наслов, поднаслов и аргументација у потпуности се подударају.
Разлика је само у амбалажи, док комитске структуре нападају Србију са позиција отвореног шовинизма, ови други то чине са наводно патриотских позиција користећи идентичне флоскуле и оптужбе.
Крајњи доказ овог лицемјерја види се у геополитичкој селективности. Колико год да су гласни, бучни и агресивни у критиковању Србије, толико постају заглушујуће тихи, (истина има оних који и одреагују), или им реакција потпуно изостане када званични Загреб испоставља понижавајуће захтјеве Црној Гори. У тим тренуцима нема велике дебате, нити оштрих вишедневних опсервација, (ту и тамо неко понешто напише, пола дана приче и….чича мича и готова прича) а кукавичлук се правда већ одавно излизаном фразом да „пут у Европску унију нема алтернативу“, ваљда по цијену потпуног губитка националног достојанства.
Српски друштвено-политички фактор у Црној Гори мораће суштински да се суочи са овим унутрашњим противречностима ако мислимо да опстанемо као народ. До тада, политика шупљих фраза и двоструких аршина остаће само свједочанство о политичкој баналности која више штети националним интересима него сви отворени противници заједно. А једино чега се наши противници заиста плаше јесте српски интегрализам а не полицентризам, па се надам да ћемо то једног дана схватити.
Аутор је магистранд историје