Када се у црногорском друштву покрене тема суживота, грађанског мира и европских вриједности, често се као врхунски домет политичке и друштвене памете намеће појам толеранције. Међутим, ако се испод наводне финоће и лажне пристојности загребе испод површине ,стварност у којем српски народ у Црној Гори деценијама уназад живи, долази се до горке истине, у овом контексту, толеранција је само грађански умивен израз за презир.
Толерисати некога значи трпјети га док му се не укаже згодна прилика, ускраћивати му основна права кроз институционално насиље и истовремено му се смјешкати у лице.
Антисрпство у Црној Гори никада није било тек ствар појединачних кафанских испада или маргиналних шовинистичких група. Оно је дубоко системски усађено и представља стуб на којем је почивао дугогодишњи ДПС – СДП инжењеринг идентитета. Српски језик, којим говори апсолутна већина становништва, гурнут је на маргину, преименован и законом дискриминисан у сопственој кући. Срби у Црној Гори су доведени у апсурдну ситуацију да морају да доказују своје постојање на вјековним огњиштима, док се њихова културна баштина, историја и црква систематски фалсификују или омаловажавају.
Када ти систем каже да имаш право да постојиш, али само ако се одрекнеш свог имена, писма, памћења то није суживот. То је асимилација у рукавицама. То је чист презир према човјеку који не пристаје да буде грађаниста, већ хоће да остане оно што је био и његов отац, и његов дјед.
Лицемјерство друштвене елите и опсесија предсједником Србије
Најстрашније у свему овоме јесте лицемјерство такозване црногорске културне и политичке елите. То су људи који ће вам уз јутарњу кафу говорити о мултикултуралности, о разумијевању и европским интеграцијама, док истовремено у институцијама, медијима и јавном простору цртају мету на челу свакоме ко се изјасни као Србин. За њих је Србин у Црној Гори грађанин другог реда, онај коме је „допуштено“ да постоји све док ћути, док не тражи своја права и док се стиди свог идентитета.
То прећутно презирање посебно се распламсава у параноичној мржњи коју та иста елита и њихови медијско-политички кругови испољавају према предсједнику Србије Александру Вучићу. Та мржња није усмјерена само против једне политичке фигуре, она је заправо кукавички израз дубљег презира према читавом српском народу. Сваки пут када предсједник Србије стане у одбрану права Срба ван матице, када пружи руку подршке свом сународнику у Црној Гори или помогне опстанак српских установа, црногорски шовинисти то доживљавају као атак на сопствену тековину лажних подјела. За њих је сваки Србин који држи до свог имена и српског интегрализма „плаћеник Београда“( какав нонсенс, плаћеник јер си сагласан са својим сународницима и својим предсједником) а Вучић дежурни баук којим покушавају да прикрију сопствену неспособност, криминал и дугогодишњу репресију над свима који не желе да буду дио њиховог антисрпског пројекта.
Вријеме је да се скину маске. Црногорско друштво не може напредовати на темељима лицемјерне толеранције која за циљ има тиху елиминацију једног народа и његовог идентитета, нити на јевтиној политичкој хистерији и мржњи према предсједнику Србије и свих Срба Александру Вучићу.
Срби у Црној Гори не траже туђе, али неће више да пристају ни на мрвице које им се бацају са стола оних који их презиру. Истинско помирење и здраво друштво могу се градити само на равноправности, међусобном уважавању и безусловном поштовању права сваког човјека да говори својим језиком, пише својим писмом и чува своје име. Све друго је само дуготрајна агонија и наставак политике која је Црну Гору претворила у затвореника сопствених подјела.
Аутор је магистранд историје