Негде током 2008. године, у јеку инфилтрације тадашњих „европских вредности“ у српску просвету и културу, на часу устава у гимназији пустили су нам неки француски документарац о мигрантима, расизму и проблемима интеграције. У једном тренутку, бела Францускиња, сасвим отворено антимигрантски настројена и тенденциозно обојена као кључни „негативац“ у филму, рекла је нешто што ће годинама остати са мном. Сигурно парафразирам, али поента је била следећа: „Толерисати значи прећутно презирати.“
Врло је могуће да је у неким културама „прећутни презир“ заправо позитивна ствар. Могуће је и да је корисна у одређеним ситуацијама. Али некако, откад знам за себе, социјализација код нас није баш ишла тако. У свакодневним међуљудским односима, Срби су брзи на језику, лаки на псовкама, ретко заузети формалностима. Наравно, будући да смо увек око свега подељени, и да су поделе увек „црно-беле“ и никакве другачије, склони смо томе да се често расправљамо, посвађамо, издеремо једни на друге, и… сутра опет одемо на кафу.
А онда су толеранција и политичка коректност временом наметнуте као доминантне вредности у јавности. Разумевање тога да толеранција не подразумева ни разумевање, ни блискост, ни уважавање, већ само уздржавање, у нашој култури није ствар дубоког размишљања колико стомачне реакције. Пасивна агресија и цинизам се пре „намиришу“ него што се анализирају. Оно наше да можемо да се „закрвимо“ а да то не значи да се мрзимо, полако је почело да мења то да се мрзимо, али да у комуникацији будемо политички коректни.
Уместо да некоме кажеш да прича глупости, кажеш да „ово много говори о теби“, да би „требало да се едукујеш“, да си „проблематичан“, „токсичан“ или, по могућству, психолошки неисправан. Ако је неслагање политичко, онда си „плаћен“ или „поткупљен“. Ниси опсовао, само си га прогласио особом са којом разговор више није ни могућ ни пожељан.
И то је, чини ми се, много важнија разлика него она између пристојности и безобразлука. Отворен сукоб може бити груб, непријатан, чак и бесмислено увредљив, али ипак подразумевати да пред собом имаш човека: некога с ким можеш да се посвађаш, коме можеш да кажеш свашта, ко те може изнервирати до лудила, а да то не доведе у питање ни тебе ни њега као особу. Пасивна агресија ради обрнуто: она можда чува тон, али укида саговорника. Не напада његов став, него његово право да уопште буде озбиљно схваћен.
С друге стране, тако потиснута мржња често нађе место да се излије на друштвеним мрежама, посебно ако укључује и анонимност. Тамо се више готово нико ни са ким не расправља; људи се или међусобно дијагностикују, морално разврставају и јавно архивирају, уз строго поштовање правила пристојног говора, или се пак на најгоре начине лично вређају они с којима лични однос не постоји, и који су препознати као пожељни за избацивање фрустрација из себе.
У историји мисли, међутим, многи најважнији увиди настајали су у сукобу мишљења, у критикама које су умеле да подразумевају и непристојне увреде и расправе, али које нису по томе остале запамћене, већ по свом садржају. Дакле, управо супротно у односу на ово данас, у „оно доба“ када су људи имали херца и соли у глави, и били истовремено и мање увредљиви и спремнији да нападну туђ став својим ставом, па где стигнемо.
Можда нам зато не треба више толеранције, него мало више срца за стварни сукоб. Да кажемо: ово што говориш је глупост, наљутио си ме, не подносим твој став — а да не укинемо човека који га изговара. Можда нам треба право на једну добру балканску свађу, јер тамо где више не смемо да се посвађамо не настаје нужно мир. Често остане само „прећутани презир“, а он увек нађе начин да изађе у свом много одвратнијем облику.
Вести Онлине