Историја српског народа у Другом свјетском рату исписана је трагичним мастилом унакрсних ватри, окупаторског терора и братски проливене крви. У том ковитлацу апсолутног хаоса, српски официрски кор, васпитаван на традицијама побједоносне краљевске војске из Првог свјетског рата, нашао се пред историјским испитом части. Међу онима који су од првог до последњег дана остали непоколебљиво вјерни војничкој заклетви, краљу и отаџбини, посебно мјесто заузима легендарни командант Расинског корпуса, мајор (потоњи пуковник) Драгутин Кесеровић. Његов животни пут и ратна епизода симбол су врхунског патриотизма, војничког генија и непопустљиве борбе против два највећа зла која су притискала тадашњу Србију: нацистичког окупатора и револуционарног безбожништва.
Драгутин Кесеровић је у ратни вихор ушао са већ изграђеним моралним и војничким врлинама. Сви савременици, па чак и његови идеолошки непријатељи у својим извјештајима, описивали су га као човјека гвоздене дисциплине, непоткупљивог и невјероватне личне храбрости. Као официр који није признао капитулацију у Априлском рату, Кесеровић се већ 1941. године ставља под команду пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Оно што га је чинило елитним командантом била је његова дубока повезаност са народом Расине, Топлице и Жупе. За разлику од многих других, Кесеровић је схватао да се војска не може водити без повјерења домаћина и сељака. Својом праведношћу и заштитничким ставом према цивилима, задобио је статус народног трибуна и вође чија се ријеч поштовала без поговора.
Кључно оруђе његове војничке генијалности био је Расински корпус ЈВуО. Под његовом чврстом руком, ова јединица је израсла у једну од најдисциплинованијих, најбоље организованих и војно најспособнијих формација Равногорског покрета у читавој окупираној Југославији. Расински корпус није био скуп наоружаних сељака, већ права, устројена војна сила која је контролисала стратешки важне просторе Копаоника, Јастрепца, Гоча и долине Западне Мораве. Сведочанство о снази овог корпуса и Кесеровићевом патриотизму јесте његова непрестана, активна борба против њемачких окупационих снага. Од смјелог напада на Крушевац у септембру 1941. године, па све до завршних ратних операција, Кесеровић је за Њемце представљао сталну безбједносну пријетњу.
Колико је Кесеровић био опасан за Трећи рајх најбоље показује чињеница да су окупаторске снаге организовале неколико великих експедиција са искључивим циљем његовог хватања или ликвидације. Најпознатија међу њима, Операција „Копаоник“ из октобра 1942. године, ангажовала је елитну њемачку СС дивизију „Принц Еуген“. Свирепост којом су Немци тада наступили, спаливши село Крива Река и побивши стотине српских цивила, била је директна последица њихове немоћи да ухвате Кесеровића, који их је својом врхунском герилском тактиком потпуно надиграо и извукао главнину својих снага без губитака. За његову главу Њемци су нудили десетине хиљада златних марака, уцјењујући га као једног од највећих непријатеља Рајха на Балкану.
Ипак, трагедија Кесеровићеве борбе лежала је у чињеници да је истовремено морао водити рат на два фронта. Са леђа, његове положаје и српска села непрестано су нападале партизанске јединице, руковођене жељом за извођењем социјалне револуције и преузимањем власти под окриљем рата. У тој бруталној динамици, планина Јастребац постала је поприште непрестаних сукоба. Управо је чувена битка на Јастребцу показала сву силину Кесеровићевог тактичког ума и војничке спремности Расинског корпуса. Партизанске снаге су у више наврата покушавале да ову планину искористе као одскочну даску за продор према моравској долини и унутрашњости Србије. Нападајући изненадно, користећи предност тешког терена и одличну обавјештајну мрежу међу локалним становништвом, Кесеровић је на Јастребцу задао снажне ударце комунистичким одредима, разбијајући њихове формације и потискујући их са стратешких висова. Ова битка је остала упамћена као грчевита и војнички бриљантно изведена одбрана расинског округа.
Врхунац његове војничке оданости и трагичног усуда на тлу Србије десио се 14. октобра 1944. године приликом ослобођења Крушевца. Као истински патриота, Кесеровић је са својим Расинским корпусом напао и поразио њемачки гарнизон, те заједно са претходницом совјетске Црвене армије ослободио град. Но, умјесто савезничког признања, услиједила је перфидна издаја издиктована политичким интересима. Схвативши да га Совјети, по налогу Јосипа Броза Тита, желе на превару разоружати и ухапсити, Кесеровић показује невјероватну проницљивост и одбија замку, успјевши да се са дијелом својих војника пробије из Крушевца према Гочу.
Након повлачења из Србије, када су многи почели да губе наду, Кесеровић и његов Расински корпус показују своју оданост отаџбини на заједничком путу голготе кроз Санџак и Босну. У тим суровим данима с краја 1944. године, његов корпус дејствује као елитна ударна снага у саставу Врховне команде ЈВуО. Најсвјетлији примјер те прекодријинске епопеје јесте величанствено ослобађање Модриче. У децембру 1944. године, у силовитом налету, Кесеровићеви борци су заједно са осталим јединицама ЈВуО напали снажно утврђене положаје њемачких снага и усташко-домобранских јединица Хрватског оружништва у Модричи. Борба је била немилосрдна, али су Кесеровићев војнички дух и храбост његових Расинаца преломили битку. Модрича је ослобођена, чиме је отворен важан коридор за спасавање десетина хиљада избјеглица и рањеника, а заробљен је и значајан ратни плијен у оружју и муницији, што је војсци продужило наду за отпор.
Његов крај био је једнако величанствен и трагичан као и његов живот. Након што је прошао страшну голготу босанских беспућа у зиму 1944/1945. године, остајући уз свог врховног команданта Дражу Михаиловића и да неколицином својих преживјелих војника, Кесеровић је заробљен тек у јуну 1945. године у Србији. Пред комунистичним судом поносно је стајао, не као злочинац, већ као судија својим џелатима, бранећи част краља, круне и отаџбине којој је вјерно служио.
Пуковник Драгутин Кесеровић стријељан је у августу 1945. године, а његов гроб до данас је остао тајна. Међутим, историјска правда и колективно памћење српског народа Расинског краја и читаве Отаџбине нису могли бити избрисани деценијама идеолошког мрака. Данас га памтимо управо онаквог какав је и био, као синоним за војничку оданост, елитног команданта непоколебљивог карактера и родољуба који је сопствени живот принио на олтар српске слободе.