Да нисам јуче случајно слушала пренос Скупштине Црне Горе, не би ми се „отворили видици“ о судби бивших и будућих професора српског језика и књижевности. Један посланички правник, који је, сигурна сам, тренутне државне бенефите стекао уз помоћ српских гласова, па самим тим и гласова професора српског језика – поручио нам је да нас чекају два пута: да будемо Тин Ујевић (хрватски пјесник), или да ћемо моћи да радимо у „сеоским школама“.
Гле чуда, неко је овдје јако лоше читао поезију и српских и хрватских пјесника. Немам ништа против Тина! Ових дана у Никшићу одржава се велики Међународни фестивал „Ауто(р) на корзу“ који својим именом чува успомену на Тиново дјело. Али, боли ме када неко подругљиво помиње и вријеђа мале „сеоске школе“ и моје колеге, професоре српског језика.
Те мале, топле сеоске школе чувају црногорско школство од потпуног гашења на сјеверу земље. Поменућу фестивале за основце и средњошколце које уређујем годинама: „Мама је глагол од глагола радити“, „По мајци се познају јунаци“ и „Ђачки растанак“… потврдиће чланови мог жирија да су нам најљепши и најбољи радови стизали из Горње Мораче, из Љевишта, из Доње Бијеле, са Боана, из Шекулара, из подручних одјељења Андријевице и Берана, из околине Зете, Даниловграда, Спужа… из околних села Петњице и Рожаја!
Наградили смо искрену, писмену и храбру дјецу, њихове родитеље, наставнике и менторе. А међу менторима, замислите, има и професора српског језика који путују до својих радних мјеста некада и по пар сати. И све то им није тешко. Они су стекавши своје дипломе одлучили да се посвете свом позиву, и ако нису успјели да буду Тин Ујевић, Лаза Костић, Алекса Шантић, Милан Ракић… неки нови Његош, остали су часни наставници и професори, чистог образа и срца – у сеоским школама, што би неки представници народа требали мало да поштују.
Милица Бакрач