Политичка и медијска харанга коју посљедњих дана дириговано воде епигони бившег режима против директорице ЈУ Народна библиотека „Марко Миљанов” у Подгорици, госпође Славице Илинчић, представља ништа друго до посљедњи трзај једне анахроне, идеолошки острашћене свијести. Овај брутални напад нема за циљ заштиту културе нити институција, већ представља очајнички покушај одбране наметнутих идеолошких догми и наставак систематског прогона свега што носи предзнак српског идентитета у Црној Гори.
Да бисмо ствари поставили на научно и академски утемељене основе, морамо се запитати: гдје лежи стварни узрок овог бијеса?
Неоспоран допринос и културни препород Подгорице
Чињенице, као врховни арбитар у свакој академској расправи, у потпуности демантују јефтину политичку реторику нападача. Од ступања госпође Славице Илинчић на чело ове установе, Народна библиотека је доживјела истинску ренесансу. Институција која је деценијама служила као идеолошки укулучени забран једне партије, претворена је у модерно, отворено и динамично средиште културног живота главног града Црне Горе.
Унапређење рада библиотеке огледа се у:
Обогаћивању књижевног фонда и доступности врхунске свјетске и домаће литературе свим грађанима.
Организацији бројних културних манифестација, књижевних вечери и научних трибина које су окупиле најеминентније ствараоце из региона.
Деполитизацији институције, чиме је библиотека коначно враћена онима којима и припада – читаоцима и културној јавности, без обзира на било коју припадност.
За вријеме мандата Славице Илинчић, Подгорица је добила културни замајац који је годинама недостајао, а библиотека је постала живи организам и понос главног града.
Зашто им сметају Марко Миљанов и Славица Илинчић?
Оно што највише боли нападаче из редова бившег режима јесте управо чињеница да су се ствари вратиле свом природном, историјском и културном току. Враћање имена установе по војводи Марку Миљанову – кучком јунаку, књижевнику и моралном узору – исправило је вишедеценијску неправду којом је име овог великог писца потискивано у корист комунистичких кадрова попут Радосава Љумовића.
Поставља се отворено и директно питање:
Зашто им смета Марко Миљанов?
Смета им зато што је Марко Миљанов симбол чојства и јунаштва, и зато што је, као аутор непролазних „Примјера чојства и јунаштва”, био и остао оно што је о себи јасно и гласно записао – Србин. Смета им свједочанство о историјском бићу ових простора које се не може лажирати нити избрисати декретима.
И исто тако: Зашто им смета Славица Илинчић?
Смета им зато што је професионалац, зато што је храбра, непоколебљива и – зато што је Српкиња! Смета им што је својим радом доказала да српски интелектуалци посједују капацитет, знање и визију да воде кључне културне институције на највишем нивоу, разбијајући тиме вишедеценијски шовинистички наратив о наводној супериорности бивше елите.
Напади на Славицу Илинчић нису израз бриге за књигу, већ израз панике пред истином. Покушај дискредитације жене која је подигла стандарде културног живота у Подгорици на виши ниво само показује немоћ њених критичара. ЈУ Народна библиотека „Марко Миљанов” наставиће да свијетли као светионик писмености, културе и српског језика у Црној Гори, а име Славице Илинчић остаће уписано уз име ове институције као име онога ко је библиотеку модернизовао и вратио њеном истинском културном и историјском достојанству.