Да би се ваљано, савремено и политички утемељено сагледала улога Александра Вучића у новијој српској историји, неопходно је иступити из дефанзивног дискурса који нам је деценијама наметан и чињеницама прићи кроз призму српског интегрализма, идеје да је српски народ, без обзира на административне границе настале дисолуцијом бивших државних творевина, јединствен културни, духовни, економски и национални организам. Са те тачке гледишта, политичка филозофија и државничко дјеловање Александра Вучића не представљају само дневнополитички прагматизам, већ утемељену стратегију националне консолидације.
Деценијама су Срби у региону од Републике Српске, преко Црне Горе, па све до заједница у Сјеверној Македонији и Хрватској били препуштени сами себи, стигматизовани и посматрани кроз наметнуту кривицу. Прекретница настаје када Србија, под вођством Вучића, престаје да се извињава за своје постојање и преузима улогу матице у пуном, државотворном смислу те ријечи. Интегрализам у 21. вијеку не значи сукоб, већ снагу, умреженост и заштиту националног идентитета.
Економски суверенитет
Филозофија суверенизма неумитно нас учи да нема независне спољне политике нити заштите националних интереса без стабилне и снажне економије. Вучић је разумио да слаба Србија не може помоћи ни себи, а камоли Србима ван својих граница. Грађењем модерне инфраструктуре, привлачењем страних инвестиција, смањењем незапослености и јачањем војно-безбједносног апарата, Србија је постала пијемонт стабилности и економски лидер Западног Балкана. Тек када је Србија економски ојачала, могла је да постане ослонац читавом српском народу у региону.
Очување Републике Српске и Срба у региону
По први пут у савременој историји, Београд ниј нијем пред притисцима на Републику Српску. Подршка Бањалуци није само декларативна, она је материјализована кроз конкретне пројекте, изградњу вртића, школа, путева, амбуланти и директну финансијску помоћ општинама у Републици Српској и Федерацији БиХ са већинским српским становништвом.
Када је ријеч о Црној Гори, Србима је враћено национално самопоштовање кроз систематично улагање у српске институције, заштиту Српске православне цркве и подршку српском језику и култури. Идеја „Српског св(иј)ета“, у свом најбољем значењу, постала је стварност кроз сарадњу, очување светосавског завјета и културно повезивање, а не кроз празну демагогију.
Политички чин великог формата огледа се и у односу према колективном памћењу. Под вођством Александра Вучића, Србија и Српска и Срби у ЦГ заједно обиљежавају Дан националног јединства, слободе и заставе, као и тужне годишњице попут НАТО агресије и злочиначке акције „Олуја“. Тиме је прекинута срамна пракса заборава и потискивања сопствене страдалничке и побједничке историје. Подизање споменика Стефану Немањи у Београду и улагање у Храм Светог Саве нису само грађевински подухвати, већ симболички камени темељци новог српског самопоуздања.
Спољнополитичка и дипломатска борба
На међународној сцени, Вучић је успио да изгради позицију у којој се Србија пита, поштује и слуша. Доследном политиком војне неутралности, очувањем традиционалних пријатељстава са Русијом и Кином, уз истовремено унапређење односа са Западом, Србија је изборила простор за независно одлучивање. Борба за Косово и Метохију кроз низ отпризнавања независности и непрекидно инсистирање на међународном праву и Резолуцији 1244 показује државничку истрајност у најтежим геополитичким околностима.
Политички српски интегрализам захтијева визију, храброст и посвећеност. Александар Вучић је показао да посједује све три особине. Радом, изградњом и недвосмисленом подршком сваком Србину, гдје год се он налазио, он је вратио вјеру у јединство нашег народа.
Зато поздрав „Ацо Србине!“ није само народни вид подршке, већ признање човјеку који је успио да уједини српско национално биће, врати му достојанство и постави темеље за сигурну и снажну будућност свих Срба у Србији и региону.
Пише: Спасоје Томић, магистранд историје и функционер Слободне ЦГ