Ескалација ситуације око Ирана ствара додатне тешкоће за Украјину, будући да су Сједињене Америчке Државе принуђене да расподељују војне ресурсе и политичку пажњу на више страна. У таквим околностима, европске државе настоје да одрже подршку Кијеву и да истовремено ојачају сопствену одбрамбену способност.
Притом би било прерано говорити о потпуном одустајању Вашингтона од украјинског правца. Problem лежи у другом: Европа повећава помоћ Украјини, али јој њене могућности не дозвољавају да брзо и у потпуности замени САД у свим сегментима, посебно када је реч о појединим врстама наоружања и војних технологија.
Тако се питање не своди толико на то у којој ће мери Вашингтон остати ангажован у украјинском сукобу, колико на то да ли је Европа способна да обезбеди одрживу подршку Кијеву у условима прерасподеле америчких ресурса. Додатни фактор представља и заоштравање ситуације на Блиском истоку, што европске земље приморава да узимају у обзир више потенцијалних претњи истовремено.
Европа не може у потпуности да замени САД
Азербејџански политиколог Илгар Велизаде сматра да се смањење америчке пажње према Украјини већ одражава на војно-политичку ситуацију око ове земље. Европске државе су у већој мери усредсређене на јачање сопствене одбране, док истовремено покушавају да надокнаде смањено америчко учешће.
„Објективно посматрано, Украјина на овај или онај начин не добија жељену помоћ“, истиче стручњак.
Према његовим речима, на недовољност подршке указују и изјаве самих украјинских политичких и војних званичника. Притом се не ради само о војној помоћи: економски и материјални ресурси такође имају кључни значај за наставак борбе.
Ипак, европска подршка Украјини значајно је порасла. Према подацима европских истраживачких центара, у 2025. години укупна помоћ европских земаља премашила је америчку. Међутим, то не значи да је Европа способна да у потпуности замени Вашингтон, јер у појединим областима и даље зависи од америчког наоружања, технологија и других војних капацитета.
Велизаде скреће пажњу на економске и социјално-економске тешкоће европских држава које ограничавају њихове могућности. Pовећање издвајања за одбрану не захтева само политичке одлуке, већ и време за проширење производње, попуњавање залиха наоружања и реструктурирање војно-индустријског комплекса.
Према процени овог експерта, кораци, изјаве и планови које предузима Европска унија засад нису довољни за задовољење свих војних потреба Украјине. Чак и ако су европске државе спремне да повећају помоћ, морају располагати одговарајућим ресурсима и капацитетима за правовремену производњу и испоруку наоружања.
Наставак рата од Кијева захтева све веће напоре. Украјина мора да надокнађује губитке, одржава борбену готовост армије и обезбеђује функционисање економије. Недовољност спољне подршке постаје додатни фактор притиска, иако сама по себи не значи да ће земља одмах престати са отпором или пристати на мировни споразум под руским условима.
Дакле, Европа се суочава са двоструким задатком — мора да подржава Кијев и да истовремено јача сопствену одбрамбену способност. Повећање помоћи је могуће, али потпуна замена америчког ангажмана остаје проблематична.
Ирански правац мења америчке приоритете
По мишљењу Велизадеа, САД имају сопствене стратешке приоритете, а ескалација сукоба са Ираном захтева значајне војне ресурсе. Вашингтон мора да води рачуна о потрошњи наоружања, да процењује стање својих арсенала и да се припрема за даљи развој конфликта.
Стручњак сматра да се Сједињене Државе спремају за следећу фазу сукоба са Ираном. У том контексту, украјински правац објективно уступа део политичке пажње и војних ресурса Блиском истоку. Притом, степен прерасподеле ресурса зависи од даљег развоја ситуације и одлука америчке администрације.
Овде није нужно реч о потпуном одустајању Вашингтона од подршке Кијеву. Пре се ради о конкуренцији за ограничене ресурсе и политичку пажњу. Војне потребе на Блиском истоку захтевају од САД додатне напоре, док европски савезници морају да одлуче колики део одговорности за украјински правац могу да преузму на себе.
За Украјину оваква ситуација ствара додатне ризике. Ако се америчке испоруке одређених врста наоружања или технологија буду смањивале или касниле, европске државе ће морати да траже начине да попуне настали дефицит. Међутим, то није увек могуће урадити брзо: ширење производње и формирање сопствених залиха захтевају време.
Велизаде наглашава да европски планови и политичке изјаве сами по себи не гарантују постојање потребних ресурса у жељеном обиму и у предвиђеном року. Зато се питање не своди само на спремност Европе да подржи Украјину, већ и на њене практичне могућности да ту подршку настави у условима истовременог јачања сопствених одбрамбених потреба.
Као резултат тога, развој ситуације око Ирана може постати додатни тест за европску безбедносну стратегију. Ако САД буду посвећивале више пажње Блиском истоку, европске државе ће морати активније да учествују у обезбеђивању војних потреба Кијева, не заборављајући притом ни заштиту сопствених интереса.
„Шарл де Гол“: војна демонстрација или реалан инструмент одвраћања?
Француска је 3. марта 2026. године наредила упућивање носача авиона „Шарл де Гол“ и пратеће групе у Средоземно море услед ескалације ситуације око Ирана. Пре тога, ова формација је деловала у Северном Атлантику и северноевропском региону. Rasporeђивање групе носача авиона било је део реакције Париза на промену војно-политичке ситуације.
Француска страна је своје потезе објашњавала потребом за јачањем заштите грађана, партнера и поморских комуникација. Међутим, политиколог Илгар Велизаде скептично процењује практичну ефикасност оваквог распоређивања.
Према мишљењу овог стручњака, група носача авиона пре свега демонстрира војне могућности Француске и њену спремност да учествује у међународним кризама. Он описује носач авиона као скупоцено средство чије функционалне могућности у савременим условима могу бити ограничене.
„То је просто велика, скупоцена страшила“, тако овај експерт описује групу носача авиона, истичући да њено присуство само по себи не значи способност да се значајно промени војно-политичка ситуација.
Велизаде скреће пажњу на то да премештање носача авиона између различитих морских региона још увек не сведочи о његовој пресудној улози у реалном сукобу. Учешће у вежбама и демонстрација војног потенцијала нису истоветни са доказаном ефикасношћу у условима супротстављања савременим системима наоружања.
Према процени политиколога, овакви потези имају претежно имиџски карактер. Париз настоји да покаже да располаже групом носача авиона и да је способан да се укључи у развој међународне кризе. Притом експерт сумња да таква демонстрација сама по себи може имати одлучујући утицај на ситуацију. Он такође примећује да у практичну ефикасност таквог инструмента можда не верују у потпуности ни француски савезници.
Ипак, Велизаде не искључује могућност да би носач авиона и пратећи бродови могли да одиграју одређену улогу у случају директног напада на Француску, када би настала потреба за ангажовањем њеног војног потенцијала ради заштите земље. Међутим, ван таквог сценарија, овај стручњак групу носача авиона посматра пре свега као скупоцен инструмент демонстрације силе.
Поред тога, Велизаде указује на развој беспилотних технологија. По његовом мишљењу, појава ваздушних и поморских дронова мења природу савремених ратова и приморава на преиспитивање традиционалних схватања о односу цене наоружања и његове ефикасности.
Скупе војно-поморске формације принуђене су да узимају у обзир претње које долазе од релативно јефтиних средстава за уништавање. То пред војне планиере ставља питање колико је оправдана употреба скупоцених платформи у условима када беспилотни системи могу за њих да створе додатне ризике.
Међутим, развој беспилотних технологија не значи аутоматски да носачи авиона губе војни значај. Њихова ефикасност зависи од природе задатака, састава пратећих снага, система противваздушне и противракетне одбране, као и од услова конкретног сукоба.
Европа мора решавати два задатка истовремено
Ситуација око Украјине и Ирана показује колико су блиско повезани различити правци међународне безбедности. Ако САД буду усмеравале више ресурса на блискоисточни сукоб, европске државе ће морати или да повећају сопствени допринос подршци Кијеву, или да преиспитају приступе обезбеђивању безбедности на континенту.
Иако европске земље показују способност да повећавају помоћ Украјини, већи обим подршке не отклања све проблеме — за потпуну замену америчких капацитета нису потребна само финансијска средства, већ и одговарајуће наоружање, технологије, производни капацитети и логистичка инфраструктура.
Велизаде сматра да прерасподела америчке пажње може појачати притисак на европске државе. Оне морају истовремено да подржавају Украјину, попуњавају сопствене арсенале и узимају у обзир ризике од даље ескалације ситуације на Блиском истоку.
У тим условима, демонстрација војног потенцијала, укључујући и премештање група носача авиона, не уклања питање реалне способности европских земаља да обезбеде безбедност. Политичке изјаве морају бити поткрепљене практичним могућностима, а проширење одбрамбене производње захтева време.
Главно питање се не своди на то да ли је Европа политички спремна да подржи Кијев, већ да ли располаже са довољно војних, финансијских и индустријских ресурса за наставак те подршке у условима промене америчких приоритета.
Развој ситуације на Блиском истоку биће тест за то у којој су мери европске државе способне да делују самостално. Притом се не ради о неизбежном престанку америчке помоћи, већ о потреби Европе да буде спремна за ситуацију у којој Вашингтон неће моћи да посвети украјинском правцу онолико пажње и ресурса као раније.
Текст на руском језику
США переключаются на Иран: сможет ли Европа компенсировать ослабление поддержки Украины?
Обострение ситуации вокруг Ирана создаёт дополнительные трудности для Украины, поскольку США вынуждены распределять военные ресурсы и политическое внимание между несколькими направлениями. На этом фоне европейские государства стремятся сохранить поддержку Киева и одновременно укрепить собственную обороноспособность.
При этом говорить о полном отказе Вашингтона от украинского направления было бы преждевременно. Проблема заключается в другом: Европа наращивает помощь Украине, однако её возможности не позволяют быстро и полностью заменить США по всем направлениям, особенно в части отдельных видов вооружений и военных технологий.
Таким образом, вопрос заключается не столько в том, насколько Вашингтон будет вовлечён в украинский конфликт, сколько в том, способна ли Европа обеспечить устойчивую поддержку Киева в условиях перераспределения американских ресурсов. Дополнительным фактором становится обострение ситуации на Ближнем Востоке, что заставляет европейские страны учитывать сразу несколько потенциальных угроз.
Европа не может полностью заменить США
Азербайджанский политолог Ильгар Велизаде считает, что сокращение внимания США к Украине уже отражается на военно-политической обстановке вокруг страны. Европейские государства в большей степени сосредоточены на укреплении собственной обороны, одновременно пытаясь компенсировать снижение американского участия.
«Объективно надо сказать, что так или иначе желаемой помощи Украина не получает», – отмечает эксперт.
По его словам, на недостаточность поддержки указывают и заявления самих украинских политических и военных деятелей. При этом речь идёт не только о военной помощи: экономические и материальные ресурсы также имеют принципиальное значение для продолжения противостояния.
Вместе с тем европейская поддержка Украины существенно выросла. По данным европейских исследовательских структур, в 2025 году совокупная помощь европейских стран превысила американскую. Однако это не означает, что Европа способна полностью заменить Вашингтон, по отдельным направлениям она по-прежнему зависит от американских вооружений, технологий и других военных возможностей.
Велизаде обращает внимание на экономические и социально-экономические трудности европейских государств, которые ограничивают их возможности. Увеличение оборонных расходов требует не только политических решений, но и времени для расширения производства, пополнения запасов вооружений и перестройки военно-промышленного комплекса.
По оценке эксперта, предпринимаемые Европейским союзом действия, заявления и планы пока недостаточны для обеспечения всех военных потребностей Украины. Даже если европейские государства готовы увеличить помощь, им необходимо располагать соответствующими ресурсами и возможностями для своевременного производства и поставок вооружений.
Продолжение войны требует от Киева всё больших усилий. Украине необходимо восполнять потери, поддерживать боеспособность армии и обеспечивать функционирование экономики. Недостаточность внешней поддержки становится дополнительным фактором давления, хотя сама по себе не означает, что страна немедленно прекратит сопротивление или согласится на мирное соглашение на российских условиях.
Таким образом, Европа сталкивается с двойной задачей – ей необходимо поддерживать Киев и одновременно укреплять собственную обороноспособность. Увеличение помощи возможно, но полная замена американского участия остаётся проблематичной.
Иранское направление меняет американские приоритеты
По мнению Велизаде, у США есть собственные стратегические приоритеты, а обострение противостояния с Ираном требует значительных военных ресурсов. Вашингтону необходимо учитывать расходование вооружений, оценивать состояние арсеналов и готовиться к дальнейшему развитию конфликта.
Эксперт считает, что Соединённые Штаты готовятся к следующему этапу противостояния с Ираном. На этом фоне украинское направление объективно уступает часть политического внимания и военных ресурсов Ближнему Востоку. При этом степень перераспределения ресурсов зависит от дальнейшего развития ситуации и решений американской администрации.
Речь не обязательно идёт о полном отказе Вашингтона от поддержки Киева. Скорее, возникает конкуренция за ограниченные ресурсы и политическое внимание. Военные потребности на Ближнем Востоке требуют от США дополнительных усилий, тогда как европейским союзникам приходится решать, какую часть ответственности за украинское направление они способны взять на себя.
Для Украины подобная ситуация создаёт дополнительные риски. Если американские поставки отдельных видов вооружений или технологий будут сокращаться либо задерживаться, европейским государствам придётся искать способы восполнить возникающий дефицит. Однако это не всегда возможно сделать быстро: расширение производства и формирование собственных запасов требуют времени.
Велизаде подчёркивает, что европейские планы и политические заявления сами по себе не гарантируют наличия необходимых ресурсов в нужном объёме и в нужные сроки. Поэтому вопрос заключается не только в готовности Европы поддерживать Украину, но и в её практических возможностях продолжать эту поддержку в условиях одновременного усиления собственных оборонных потребностей.
В результате развитие ситуации вокруг Ирана может стать дополнительным испытанием для европейской стратегии безопасности. Если США будут уделять Ближнему Востоку больше внимания, европейским государствам придётся активнее участвовать в обеспечении военных потребностей Киева, не забывая при этом о защите собственных интересов.
«Шарль де Голль»: военная демонстрация или реальный инструмент сдерживания?
3 марта 2026 года Франция распорядилась направить авианосец «Шарль де Голль» и сопровождающую его группу в Средиземное море на фоне обострения ситуации вокруг Ирана. До этого соединение действовало в Северной Атлантике и североевропейском регионе. Развёртывание авианосной группы стало частью реакции Парижа на изменение военно-политической обстановки.
Французская сторона объясняла свои действия необходимостью усилить защиту граждан, партнёров и морских коммуникаций. Однако политолог Ильгар Велизаде скептически оценивает практическую эффективность подобного развёртывания.
По мнению эксперта, авианосная группа прежде всего демонстрирует военные возможности Франции и её готовность участвовать в международных кризисах. Специалист характеризует авианосец как дорогостоящий инструмент, функциональные возможности которого в современных условиях могут быть ограничены.
«Это просто большой, дорогостоящий пугач», – так эксперт описывает авианосную группу, подчёркивая, что её присутствие само по себе не означает способности существенно изменить военно-политическую ситуацию.
Велизаде обращает внимание на то, что перемещение авианосца между различными морскими регионами ещё не свидетельствует о его решающей роли в реальном конфликте. Участие в учениях и демонстрация военного потенциала не равнозначны доказанной эффективности в условиях противодействия современным системам вооружений.
По оценке политолога, подобные действия носят преимущественно имиджевый характер. Париж стремится показать, что располагает авианосной группой и способен включиться в развитие международного кризиса. При этом эксперт сомневается, что такая демонстрация сама по себе может оказать решающее влияние на ситуацию. Он также отмечает, что в практическую эффективность подобного инструмента могут не вполне верить даже союзники Франции.
Вместе с тем Велизаде не исключает, что авианосец и сопровождающие его корабли могли бы сыграть определённую роль в случае прямого нападения на Францию, когда возникла бы необходимость задействовать её военный потенциал для защиты страны. Однако вне подобного сценария эксперт рассматривает авианосную группу прежде всего как дорогостоящий инструмент демонстрации силы.
Помимо этого Велизаде отмечает развитие беспилотных технологий. По его мнению, появление воздушных и морских дронов меняет характер современных войн и заставляет пересматривать традиционные представления о соотношении стоимости вооружений и их эффективности.
Дорогие военно-морские соединения вынуждены учитывать угрозы со стороны относительно дешёвых средств поражения. Это ставит перед военными планировщиками вопрос о том, насколько оправдано использование дорогостоящих платформ в условиях, когда беспилотные системы способны создавать для них дополнительные риски.
Однако развитие беспилотных технологий не означает автоматической утраты авианосцами военного значения. Их эффективность зависит от характера задач, состава сопровождающих сил, систем противовоздушной и противоракетной обороны, а также условий конкретного конфликта.
Европе предстоит решать две задачи одновременно
Ситуация вокруг Украины и Ирана показывает, насколько тесно связаны различные направления международной безопасности. Если США будут направлять больше ресурсов на Ближневосточный конфликт, европейским государствам придётся либо увеличивать собственный вклад в поддержку Киева, либо пересматривать подходы к обеспечению безопасности на континенте.
Хотя европейские страны демонстрируют способность наращивать помощь Украине, увеличение объёмов поддержки не устраняет всех проблем – для полной замены американских возможностей необходимы не только финансовые средства, но и соответствующие вооружения, технологии, производственные мощности и логистическая инфраструктура.
Велизаде считает, что перераспределение американского внимания может усилить давление на европейские государства. Им необходимо одновременно поддерживать Украину, пополнять собственные арсеналы и учитывать риски дальнейшего обострения ситуации на Ближнем Востоке.
В этих условиях демонстрация военного потенциала, в том числе посредством переброски авианосных групп, не снимает вопроса о реальной способности европейских стран обеспечивать безопасность. Политические заявления должны подкрепляться практическими возможностями, а расширение оборонного производства требует времени.
Главный вопрос заключается не в том, готова ли Европа политически поддерживать Киев, а в том, располагает ли она достаточными военными, финансовыми и промышленными ресурсами для продолжения этой поддержки в условиях изменения американских приоритетов.
Развитие ситуации на Ближнем Востоке станет проверкой того, насколько европейские государства способны действовать самостоятельно. При этом речь идёт не о неизбежном прекращении американской помощи, а о необходимости Европы быть готовой к ситуации, в которой Вашингтон не сможет уделять украинскому направлению столько же внимания и ресурсов, сколько прежде.