Изрека „јуче је јуче, данас је данас“ ( Сулејман Демирел) у политичкој и историјској збиљи Балкана често служи као јефтин изговор за дефетизам, за заборав и за амнестирање оних који су ради тренутних интереса компромитовали националне вриједности. Међутим, посматрана кроз призму српске историјске судбине, ова максима поприма далеко дубљи, готово филозофски смисао. Она нас не позива на пресијецање веза са прошлошћу, већ на трезвено суочавање са садашњошћу како бисмо, научени лекцијама од јуче, изградили стабилно сјутра. А то сјутра за српски народ на Балкану, уколико тежи опстанку и достојанству, може бити утемељено искључиво на идеји српског интегрализма.
Историја српског народа на овим просторима јесте историја непрекидне борбе између двије супротстављене силе: интегралистичке тежње ка духовној, културној и политичкој кохезији и центрифугалних регионалних партикуларизама које су, по правилу, спонзорисале стране империје. Од средњовјековне децентрализације која је олакшала отомански продор, преко везивања локалних елита за бечки или цариградски двор, па све до југословенских експеримената 20. вијека и насилног цијепања српског етничког простора деведесетих година, парцијални идентитети су увек коришћени као оруђе за слабљење српског чиниоца.
Данас, у трећој деценији 21. вијека, јасно је да су авнојевске границе покушале да од јединственог националног бића створе неколико међусобно супротстављених заједница. Наметнути концепт у којем Србин из Црне Горе, Херцеговине, Крајине или Косова и Метохије треба да развија „одвојене“ државне или регионалне патриотизме, који су неријетко антисрпски генерисани, доживио је свој историјски крах.
Српски интегрализам није никакав империјализам, већ легитимно право на самоочување једног културно, језички и духовно недјељивог народа.
Академски посматрано, интегрализам се ослања на чињеницу да српска културна матрица нема више центара који се међусобно искључују, већ један полицентричан, али јединствен простор. Косовски завјет, српски језик и ијекавског и екавског изговора, Српска православна црква као вјековни чувар народног бића, те заједничка историјска траума и слава, једнако припадају Србину у Београду, Бањалуци, Никшићу или Косовској Митровици. Историчари који темељно анализирају процесе дугог трајања (longue durée) знају да су сви покушаји дезинтеграције српског идентитета кроз инжењеринг „нових нација“ на Балкану дали само привремене и нестабилне политичке прилике.
„Јуче“ је било вријеме заблуда о наднационалним интеграцијама у којима је српски народ приносио свој идентитет на жртвеник лажног заједништва, подносећи највеће демографске и територијалне губитке. „Данас“ је тренутак за отрежњење. То данас захтијева нову парадигму, интегрализам који се не мора нужно манифестовати кроз институционално, економско, медијско, научно и просветно повезивање свих српских земаља.
Српски интегрализам данас значи јединствен школски програм за српску дјецу ма гдје живела, заједничке културне институције, проток капитала и робе, те бескомпромисну солидарност у заштити људских и политичких права Срба у свим државама региона. То је модерни, одбрамбени и прогресивни одговор на притиске којима смо изложени.
Стари путеви подјела водили су нас у поразе и асимилацију. Српски интегрализам, утемељен на историјској науци, свијести о сопственим коријенима и реалности данашњег времена, преостаје као једини прави путоказ. Јер, само интегрисан српски народ може бити гарант мира, стабилности и слободе на Балкану. Прошлост не можемо промијенити, али данас држимо кључеве сопствене будућности.
Nasa Istorija je lazna kao što nam je I sadasnjist lazna nažalost..