!
Посматрајући актуелне политичке процесе у Црној Гори, човјек се неминовно суочава са поражавајућом чињеницом да се концепт суверенитета полако али сигурно претвара у мртво слово на папиру. На мјесто домаћих институција, које би требало да буду једини и суверени арбитри унутрашњих политичких прилика, ступају европске бирократе са високим трошковима и још вишим нивоом самопоуздања, увјерени да су Балканци тек неписмени домороци којима је неопходан старатељ. У том тужном низу међународних протектора, Јохан Сатлер се издваја као посебна парадигма новог доба, дипломата чије дјеловање све више подсјећа на управника колоније , а мање на госта у земљи која барем формално баштини демократски поредак.
Сличност са оним што је Кристијан Шмит радио у Босни и Херцеговини више није ствар политичке метафоре, већ огољена институционална реалност. Када високи међународни представници у својеврсном заносу почну да кроје коалиције, диктирају персонална решења , прецртавају и намећу законе и држе лекције легитимно изабраним представницима народа са висине коју им нико није дао, тада се више не може говорити о партнерству. Ријеч је о класичном протекторату у којем грађани Црне Горе само формално имају бирачко право да одлучују о сопственој судбини и да успут аплаудирају одлукама донесеним у кабинетима ЕУ.
Политичка писменост налаже да се ствари називају правим именом. Европска унија, никада није формално прокламовала систем намјесништва, али Сатлер и њему слични својим дјеловањем често стварају утисак да је држава Црна Гора тек колонија. И није то почело од Сатлера, траје то већ више деценија, Сатлер је само замијенио Рајнке.
Када се амбасадори понашају као гувернери, када се од Владе очекује да буде пука испостава туђих геополитичких потреба, а од скупштине гласачка машина тада на сцену ступа политички аларм.
Академски гледано, суверенитет је недјељив. Или га имате, па сами бирате своје политичке савезнике, доносите законе и сносите одговорност пред бирачима, или га немате, па вам у канцеларију улази страни службеник да вам саопшти шта може се шта не. Црна Гора се тренутно налази у опасном међупростору гдје политичке елите, у страху од губитка међународне подршке, прећутнo пристају на статус грађана другог реда у сопственој кући.
Историја нас је научила да они који пристају на туторство зарад краткорочних политичких поена на крају остају и без власти и без образа. Српски народ у Црној Гори, заједно са свим осталим слободарским грађанима, превише је пута платио цијену туђих туторстава и колонијалних управа да би сада ћутке посматрао како нам се кроз институте европских интеграција подмеће кукавичје јаје неоколонијализма.
Крајње је вријеме да се дипломатским представницима стави до знања да се са Црном Гором може разговарати искључиво као са равноправним партнером, а не као са територијом за поткусуривање и увозом миграната како нам је данас саопштила госпођа Мелони. Јохан Сатлер мора схватити да грађани Црне Горе баштине традицију која не трпи управнике, или је барем некада било тако. Јер, држава у којој страни службеници одређују гдје почиње, а гдје завршава демократија, престаје да буде држава и постаје колонија. А колонијалне управе, без обзира на то колико су свилене и европски упаковане, увијек заврше исто, на сметлишту историје.