Синоћни величанствени скуп листе „Александар Вучић – Уједињена Србија” у Новом Саду није био само још један политички митинг у низу, нити пука демонстрација масовности и изборне снаге. Он је послужио као својеврсни геополитички и идеалистички лакмус папир, који прецизно дефинише геополитички и државотворни тренутак у којем се српски народ данас налази. Када се прашина дневнополитичких размирица слегне, пред грађанима Србије и цјелокупног српског простора остаје огољена истина, саткана у персонализацији двију потпуно супротстављених визија будућности, Србије која чува своју сувереност уз подршку аутономних европских лидера, и Србије коју поједини опозициони кругови желе да потчине агендама иностраних центара моћи.
С једне стране имамо примјер Роберта Фица, премијера Словачке државе, прије свега лидера који је доказао да се национални интерес не сагиње пред диктатима бриселске или вашингтонске администрације. Фицова подршка Србији и Александру Вучићу није случајност, она је плод дубоког препознавања сродних политичких филозофија. То је политика принципијелног суверенизма, заштите националног идентитета, војне неутралности и економског развоја који служе сопственом народу, а не туђим агендама . Роберт Фицо представља онај дио Европе који одбија да буде нијеми посматрач деградације исте и који у Србији види стабилног, поузданог и усправног партнера.
С друге стране медаље, у истом политичком дискурсу, испливавају фигуре попут Гинтера Фелингера, освједоченог НАТО лобисте и једног од најгласнијих заговорника дезинтеграције српског националног простора. Његово јавно сврставање уз Срдановића и дијела опозиционог блока не оставља мјеста за наивност нити геополитички аналфабетизам.
Фелингер не представља европске вриједности нити добробит грађана Србије, он заступа идеологију која Србију види искључиво кроз призму капитулације, одрицања од Косова и Метохије, фрагментације сопствене територије и потпуног губитка спољнополитичке аутономије.
Оваква оштра поларизованост превазилази класичну страначку борбу. Ово је питање фундаменталног вриједносног и стратегијског усмјерења. Политичка теорија нас учи да је суверенитет темељ сваке функционалне државе. Онога тренутка када држава добровољно преда вођење сопствене судбине ванпартијским и страним структурама, она престаје да буде субјекат историје и постаје њен објекат.
Зато синоћни скуп у Новом Саду носи поруку која превазилази изборне калкулације. Он нас позива на историјску одговорност и зрелост. Избор између суверене, развојне и достојанствене Србије коју подржавају суверенисти попут Фица и Србије коју би мијешањем са стране усмјеравали НАТО лобисти попут Фелингера, заправо и није избор, већ императив опстанка.
Ваљда препознајемо историјски тренутак, и ваљда, као народ са дугом државотворном традицијом знамо којим путем треба ићи?