Политичка историја Балкана ретко када пружа тако очигледан увид у механизме синхронизованог дјеловања геополитичких и регионалних актера као што је то случај у савременом односу према Србији и њеном државном руководству.
Анализа политичког дискурса који долази из регионалних центара од Загреба и Сарајева, преко привремених приштинских институција под управом Албина Куртија, па све до политичко медијских кругова окупљених око Мила Ђунаковића у Црној Гори указује на феномен савезништва који су се сусрели једној заједничкој тачки, сузбијању политичке и економске консолидације Србије.
Разлози за ову синхронизацију нису принципијелне већ геополитичке природе.
Србија, која је током протекле деценије реформисала своју економију, модернизовала оружане снаге и дефинисала суверену, мултивекторску спољну политику, постала је кључни фактор стабилности, али и геополитичког баланса на Западном Балкану.
Управо је та промјена односа снага из Србије која је била пасивни посматрач у Србију која је активни субјект регионалних процеса изазвала реакцију оних снага којима одговара фрагментиран и политички завистан Београд који је под Александром Вучићем коначно постао матица свих Срба.
Анализа притиска
Синхронизовани притисак на Вучића и Србију ради по принципу спољашњих и унутрашњих полуга.
Приштински фактор односно Аљбин Курти примјењује стратегију константног застрашивања и институционалног притиска на српски народ на Косову и Метохији, са јасним циљем дестабилизације дијалога и провоцирања реакције која би Србију увукла у сукоб са западним савезницима.
Загребачко-сарајевски медијски наратив редовно конструише слику о „хегемонистичком Београду“, користећи реторику из деведесетих година прошлог вијека како би се онемогућила било каква нормална привредна и инфраструктурна сарадња у региону.
Остаци политичког система Мила Ђукановића годинама су градили сопствени идентитетски и политички легитимитет на антисрпском наративу, користећи сваку прилику да београдско руководство оптуже за дестабилизацију региона.
Унутрашњи невладини грантопрежи тј мрежа невладиних организација финансирана из страних фондова дјелује као унутрашња не пета него шеста колона. Њихово дјеловање представља медијско политичку подршку спољним агендама, са циљем слабљења унутрашњег кохезионог фактора државе.
Ипак, оолитички легитимитет се не осваја у регионалним подкастима, међународним кулоарима ни са траншама невладиних фондова, већ на изборима кроз директну подршку народа који јасно препознаје резултате и стабилност.
И поред незабиљеженог нивоа координације свих ових фактора, политичка реалност ће их ускоро демантовати. Александар Вучић је успио да изгради систем који почива на директном легитимитету грађана, економском развоју и стратешком одмјеравању међународних односа. Србија је данас економски лидер региона, са инфраструктурним пројектима који повезују читав Балкан и са међународним угледом који јој омогућава да разговара као равноправан партнер и са Истоком и са Западом.
Управо зато сви покушаји рушења политичке стабилности Србије споља и изнутра доживљавају неуспјех. Грађани препознају разлику између празне реторике и конкретних резултата. Упркос свим притисцима, савезима и консолидацији његових противника, Александар Вучић остаје средишња фигура српске и регионалне политике јер стабилност, развој и суверенитет немају алтернативу.