Човјек је једино биће које покушава да побиједи вријеме. Гради пирамиде, подиже споменике, исписује имена у камену, вјерујући да ће тако надживјети властиту пролазност. Али вријеме не познаје бронзу, мермер ни гранит. Оно полако брише и највеће цареве, а камен претвара у прашину. Управо зато споменик није доказ бесмртности, већ признање да се човјек плаши заборава.
Посебно је бесмислено подизати споменике политичарима. Политика није простор апсолутне истине, већ непрестаног судара интереса, идеологија и околности. Политичар никада не припада свима; он је увијек човјек једног времена, једне идеје и једне већине. Подигнути му споменик значи претворити пролазну политичку побједу у привид вјечне истине. А историја нас непрестано учи да оно што једна генерација слави, сљедећа често преиспитује.
Споменик, заправо, говори више о онима који га подижу него о ономе коме је посвећен. Он није само знак сјећања, већ и покушај да се прошлост закључа у једно једино тумачење. Међутим, историја није музеј восканих фигура, већ жив процес у којем свака генерација поставља нова питања. Чим човјека претворимо у бронзани симбол, одузимамо му људску сложеност. Заборављамо да је био истовремено и мудар и ограничен, и храбар и погрешив.
Највећи парадокс лежи у томе што истински велики људи немају потребу за споменицима. Њихова дјела настављају да живе у мислима, у књигама, у институцијама које су створили и у животима које су промијенили. Само величина која зависи од камена већ је почела да нестаје. Онај ко је заиста промијенио свијет неће бити заборављен ако му се не подигне статуа, као што ни највећи споменик не може спасити од заборава онога чија су дјела била безначајна.
Можда је зато најузвишенији споменик онај који се не може видјети. То је човјекова способност да остави траг у туђој свијести, да пробуди мисао, инспирише доброту или промијени нечији живот. Такав споменик не могу срушити ни револуције, ни промјене власти, ни зуб времена.
Када бисмо мање градили споменике људима, а више њиховим идејама, знању и врлинама, можда бисмо коначно схватили да бесмртност није у камену, већ у смислу. Камен само траје извјесно вријеме; истинска вриједност траје док год постоји човјек који је препознаје. Миладин Томић