Тадашњи градоначелник Подгорице Миомир Мугоша тужио ме због критика стихијске градње и помињања „грађевинске мафије“
Детаљни урбанистички планови (ДУП-ови) један су од највећих генератора данашњег урбанистичког хаоса у Подгорици. Умјесто да представљају инструмент планског, равномјерног и одрживог развоја града, прилагођавани cу интересима моћних инвеститора блиских тадашњим структурама власти. Посљедице такве политике данас плаћају грађани, кроз саобраћајне колапсе, недостатак паркинг-простора, смањење зелених површина и све лошији квалитет живота.
Још прије двадесетак година, у вријеме највеће грађевинске експанзије, када је на челу Главног града Подгорице био Миомир Мугоша, као одборник у Скупштини Главног града упорно сам указивао на озбиљне недостатке урбанистичке политике и опасност од неконтролисане изградње.
Посебно сам критиковао начин израде и доношења детаљних урбанистичких планова, јер сам сматрао да се простор Подгорице све више подређује интересима грађевинске мафије, умјесто потребама грађана и стандардима урбанистичке струке.
ДУП-ови су били кључни механизам таквог развоја. Кроз њих су одређивани спратност, густина градње, намјена простора и могућности изградње. Управо зато је било од пресудног значаја да се доносе у јавном интересу, уз пуно поштовање стручних стандарда.
Међутим, планска рјешења су обликована према жељама крупних инвеститора, међу којима су поједини имали снажне политичке и пословне везе са тадашњом влашћу.
На атрактивним локацијама омогућавана је све интензивнија изградња, док се није водило довољно рачуна о саобраћајној инфраструктури, паркинг-простору, зеленим површинама, школама, вртићима и другим јавним садржајима.
Умјесто да се инвеститори прилагођавају урбанистичким плановима, урбанистички планови су прилагођавани инвеститорима.
Упозоравао сам да се град не може развијати тако што ће се на свакој слободној парцели градити нова зграда, без процјене укупних инфраструктурних капацитета и посљедица по живот грађана.
Тражио сам да свака стамбена зграда има обезбијеђен одговарајући број паркинг-мјеста, да се заштите зелене површине, да се изградња усклади са капацитетима улица и да се Подгорица развија равномјерно, а не стихијски.
Умјесто аргументоване расправе, такве критике често су представљане као противљење развоју града.
Колико је било тешко супротставити се тадашњој урбанистичкој политици говори и моје лично искуство. Због јавних критика које сам упућивао на рачун тадашњег градоначелника Миомира Мугоше, против мене је поднио тужбу, а судски поступак трајао је неколико година.
Још у јулу 2005. године, са говорнице Скупштине Главног града, јавно сам оптужио Миомира Мугошу да је на челу „грађевинске мафије“ која, како сам тада говорио, разара и разбија простор Подгорице, подређујући га интересима моћних инвеститора. Због тих ријечи нашао сам се пред судом. Послије трогодишњег судског поступка, суд ме је ослободио одговорности.
Та ослобађајућа пресуда за мене је представљала потврду значаја слободе говора и права одборника да јавно критикује власт, посебно када сматра да се угрожава јавни интерес.
Међутим, ни тај поступак није могао промијенити моје увјерење да је обавеза одборника да штити јавни интерес и указује на погрешне одлуке, без обзира на то ко врши власт.
Данас је довољно да падне мало јача киша па да Подгорица покаже све слабости таквог урбанистичког развоја.
Саобраћајне гужве постају свакодневица, а грађанима је понекад потребно и више од сат времена да пређу релативно кратке градске релације.
Паркинг-простор постао је луксуз у многим насељима, док је број стамбених и пословних објеката растао брже од могућности инфраструктуре да прати тај развој.
И управо због тога данас треба отворити питање одговорности за доношење некадашњих ДУП-ова.Ко је предлагао повећање спратности? Ко је одобравао већу густину градње? На основу којих стручних анализа су доношене такве одлуке? Колико су оне биле у интересу грађана, а колико у интересу појединих инвеститора?
То су питања на која јавност има право да добије одговоре. Посебно је важно утврдити да ли је у поступцима израде и измјена детаљних урбанистучких планова било незакинитог прилагођавања појединим инвеститорима, јер се без преиспитивања такве праксе не могу отклонити њене посљедице.
Наравно, одговорност не сноси само тадашња власт. Одговорни су и сви који су касније наставили исту политику, прихватали проблематична планска рјешења и дозвољавали да се град и даље развија без неопходне планске градње.
Подгорица није смјела постати простор у којем се успјех урбанистичке политике мјери бројем продатих квадратних метара, већ град у којем се квалитет живота грађана ставља на прво мјесто.
Данас, послије двије деценије, не говорим о овоме ради личне сатисфакције. Напротив, много бих више волио да су наша тадашња упозорења била неоснована.
Али чињеница је да су проблеми на које смо указивали данас постали свакодневица.
Зато је неопходно коначно прекинути са праксом у којој се простор Подгорице подређује интересима крупног капитала и моћних инвеститора, а урбанистички планови, умјесто да служе планском и одрживом развоју града, постају инструмент за остваривање њихових приватних интереса и профита.
Ако се не промијени концепт урбанистичког развоја, Подгорица ће се суочавати са све већим саобраћајним, еколошким и инфраструктурним проблемима.
Најтеже је што се многе грешке у просторном планирању више не могу једноставно исправити. Претјерана и непланска изградња оставља дугорочне посљедице по функционисање града, саобраћајну и комуналну инфраструктуру, животну средину и квалитет живота садашњих и будућих генерација.
Прије двадесет година упозоравао сам да ће стихијска градња и ДУП-ови прилагођени интересима грађевинске мафије створити град у којем ће бити све теже живјети. Данас више није питање да ли су та упозорења била оправдана, већ ко ће преузети одговорност за посљедице и зауставити понављање истих грешака.
Зоран Лакушић
Дугогодишњи одборник у Скупштини Главног града