Када предсједник Владе Црне Горе Милојко Спајић говори о принципима и двоструким стандардима Србије, легитимно је поставити питање по којим принципима се води данашња Црна Гора.
Црна Гора је на обиљежавање годишњице операције „Олуја“ у Книну послала дипломатског представника, док представника није било на обиљежавању страдања и прогона Срба у Мркоњић Граду. Присуство државних представника на таквим догађајима није само питање протокола, већ јасна политичка порука. Зато Срби имају право да питају каква им је порука послата присуством на прослави операције током које је велики број њих протјеран са својих огњишта.
Истовремено се у Црној Гори упорно занемарују питања српског језика, националних симбола и идентитета српског народа. Према званичним резултатима пописа из 2023. године, 32,93 одсто становништва изјаснило се као Срби, док је 43,18 одсто навело српски као матерњи, а 43,52 одсто као језик којим уобичајено говори. То су званични подаци Управе за статистику Црне Горе.
Како је могуће да статус језика којим говори највећи појединачни дио становништва не добија одговарајућу политичку пажњу? Зашто се питања важна за идентитет српског народа остављају по страни, док се од Србије очекује да без реакције прихвата сваки потез Подгорице који задире у њене државне и националне интересе?
Посебно је важно питање Косова. Црна Гора је 2008. године признала једнострано проглашену независност Косова. Када држава у којој се готово трећина становништва изјашњава као српска призна независност дијела територије коју Србија сматра својом, а потом од Београда тражи разумијевање, оправдано је питати гдје је принцип узајамног уважавања.
Данашња власт настала је захваљујући и гласовима грађана који су очекивали прекид са политиком претходног режима и другачији однос према српском питању. Покрет Европа сад није могао самостално да формира власт, док су просрпске снаге постале важан дио парламентарне већине. Њихови гласови су, изгледа, пожељни приликом формирања власти, али њихови политички захтјеви постају невидљиви чим власт почне да функционише.
Нико не тражи да Црна Гора води политику из Београда. Она је независна држава и има право да самостално одређује свој пут. Али и Србија има право да реагује када одлуке друге државе погађају њене интересе или интересе српског народа. Такве реакције не могу се аутоматски проглашавати непријатељством.
Чланство у Европској унији или НАТО-у не може бити оправдање за одсуство самосталне политике. Шпанија је чланица обје организације, али не признаје независност Косова. Такође је одбила да прихвати издвајање пет одсто БДП-а за одбрану као обавезујући национални циљ. То показује да озбиљна држава може поштовати савезништва и истовремено штитити сопствене интересе.
У том контексту треба посматрати и посјету украјинског предсједника Володимира Зеленског Београду. Србија је угостила предсједника међународно признате државе која није признала независност Косова. То је нормална дипломатска пракса и не значи промјену цјелокупне спољне политике Србије, нити одустајање од одлуке да не уводи санкције Русији.
Прије дијељења лекција Србији о принципима, требало би отворити питање принципа у самој Црној Гори. Принцип је уважавати чињеницу да Срби чине готово трећину становништва. Принцип је озбиљно разговарати о положају српског језика и поштовати историјско памћење својих грађана. Принцип је и не очекивати да Србија ћути на одлуке које непосредно погађају њене интересе.
Добросусједство није једносмјерна улица. Ако говоримо о принципима, они морају важити за све. Ако говоримо о стандардима, они морају бити исти према сваком народу. Добри односи Србије и Црне Горе могу почивати само на узајамном поштовању, а не на очекивању да једна страна ћути док друга своје одлуке проглашава јединим могућим путем.
Мр Милош Спајић Miloš Spaić
Мастер међународног и европског права и међународне политике и безбједности
СЛОБОДНА ЦРНА ГОРА