Aутор: Спасоје Томић
У крвавом вихору 1941. године, када се српски народ нашао распет између чекића окупационе чизме и наковња сопствених подјела, фигура капетана Јована Дерока израња не само као војнички симбол отпора, већ као етичка међа. Његова судбина на брду Љубићу није само биографска цртица једног официра; то је тренутак када је дефинитивно сахрањена илузија о заједничком фронту, остављајући простор за трагедију која ће деценијама крварити кроз национално биће.
Дероко, изданак београдске интелектуалне елите и војник одгајан на принципима части Краљевине, у устанак није ушао са идеолошком заслијепљеношћу, већ са јасним циљем, ослобођењем отаџбине. Док су топови под његовом командом тукли по њемачким позицијама у Краљеву, он је вјеровао у војничку логику која је изнад партијске књижице.
Нажалост, са друге стране нишана није увијек стајао исти мотив. Док је Дероко у партизанима видио саборце против окупатора, револуционарна оштрица је у њему видјела препреку, симбол старог поретка који треба уклонити.
Његов покушај да се избјегне проливање братске крви био је одраз хришћанске и етичке супериорности. У тренутку када су прве чарке између двије фракције наговјештавале амбис, Дероко је покушао да буде мост превазилажења подјела. Међутим, историјски извори и мемоарска грађа недвосмислено сугеришу да је управо та његова жеља за јединством била његова слаба тачка у очима оних који су већ тада почели да спроводе „прву фазу револуције“. Умјесто пружене руке, на Љубићу га је дочекао метак који није бирао само човјека, већ је циљао у саму идеју српске саборности.
Убиство Јована Дерока од стране партизанских јединица представља суштинску прекретницу. То није била обична војничка погибија у жару борбе; био је то политички акт који је јасно ставио до знања да за идеолошки искључиве покрете компромис није опција. Након што је крв најмлађег капетана натопила земљу на којој је некада Танаско Рајић бранио топове, мостови су порушени.
Повратак на старо више није био могућ.
Из ове перспективе, смрт Јована Дерока можемо посматрати као дефинитивни крај наде у српско јединство током Другог свјетског рата. Он је био жртва своје вјере у официрску ријеч и народно заједништво. Његов одлазак означио је почетак ере у којој ће братски нож и мерак постати оштрији и убојитији од окупаторског мача, а идеолошка затупљеност важнија од националног опстанка. Данас, када анализирамо те трагичне године, капетан Дероко остаје опомена да се у борби за слободу најлакше губи управо онда када се сопствена крв пролива зарад туђих доктрина.
Тачка на његов живот била је, заправо, почетак једног дугог, мрачног поглавља наше историје из којег се, чини се, још увијек нисмо сасвим пробудили.