06/08/2026
Аутор: др Милена Кулић
Џорџ Орвел је у савременом теоријском и књижевно-критичком дискурсу претрпео специфичну судбину. Од писца чије је дело примарно тумачено кроз призму критике тоталитаризма 20. века, постао је опште место популарне културе и политичке реторике. Та својеврсна банализација његовог имена и претварање упечатљивих упозорења из његовог дела у оцену „орвеловски“ створила је шум у којем се губе најдубљи механизми моћи које је заправо он рашчланио у својим делима. Да бисмо Орвела данас читали без идеолошких наслага и теоријских клишеа, морамо превазићи схватање романа 1984 или Животињска фарма као пуких антиутопијских алегорија и сагледати их кроз савремену социологију и анализе контроле друштва. Савремени тренутак преобликује значајно орвеловску матрицу. Док је у његовом тексту поглед био усмерен одозго, препознатљив у репресији Државе, Телекрану и фигури Великог брата, данашњи надзор је децентрализован и на неки начин добровољан. У оквирима онога што Фуко описује као прелаз са суверене на биополитичку моћ, данашњи субјект више не чека претњу казном са врха. Екран више није мрачни монитор на зиду који се не може угасити, то је паметни телефон у руци, извор угодности и привида слободе, преко којег сами препуштамо сопствене податке, навике, па чак и најинтимније емоције и тренутке из живота. Тиме се класична „орвеловска“ дистопија принуде преводи у далеко перфиднију дистопију пристанка, где се моћ не одражава силом већ предиктивном аналитиком, алгоритмима, модификацијом понашања и усмеревањем виртуелном стварношћу.
Друга кључна раван Орвелове мисли јесте веза између језика и границе мишљења, изложена кроз концепт Новоговора, али и у његовим есејима о језику и политици. Орвел је међу првима убедљиво показао да се овладавањем језика заправо конституише сама моћ, чиме је на неки начин поставио постструктуралистичку теорију дискурса. У 21. веку Новоговор не настаје декретом некаквог „Министарства истине“, већ се таложи кроз убрзане дигиталне комуникације. Савремени политички и медијски простор ослања се на „двомишљење“ као прећутно прихваћен образац функционисања, где се очигледне противречности бришу лојалношћу одређеном алгоритму. Синтагма „пост-истина“ наставак је тог процеса, чињенице губе статус тежишта и постају савитљива грађа подложна непрекидним ревизијама у зависности од прагматичних интереса политичког центра. Орвелов увид да онај ко контролише прошлост влада и будућношћу добија потресну потврду у ери дигиталних база података које се могу модификовати нечујно и без материјалног трага.
Рецепција Орвеловог дела у стручној критици често је истицала управо његову способност да покаже како системска контрола језика уништава политички дијалог, али и уметничко и књижевно стваралаштво. У роману 1984 Одељење за књижевност и језик не избацује само речи из употребе, него препевава класична дела како би их лишило његове изворне естетске снаге (што је слично снимцима уништавања књига за потребе АИ постројења које тренутно можемо да видимо на интернету). Овладавање језиком тако постаје борба за очување саме могућности уметничке слободе и визуелизације света ван граница наше личности, као што је данас сачивање личне и породичне библиотеке најпотребнији вид отпора.
Осим језика и технологије, Орвел прецизно мапира и психологију масе, што је најбоље видљиво у епизоди „Два минута мржње“. Он разуме да је тоталитарном систему потребна стална каналисана, организована агресија, која потиснуте фрустрације појединаца преусмерава ка погодном спољашњем или унутрашњем непријатељу. Објекат мржње тако служи само као лепак који спаја масу и поништава сваку индивидуалну критичку дистанцу или критичко мишљење. У савременом друштву такав механизам ради у пуном капацитету, бес и огорчење су афекти који генеришу највећу пажњу, па се ритуал мржње из двоминутног формата претвара у двогодишњи, дводеценијски или у непрекидни процес. Ствара се парадокс, појединац, иако често усамљен пред својим екраном, делује као део масе који је спреман на дигитални линч и отказивање сваког ко одудара од тренутног канона.
Савремено читање Орвела отвара и питање шта се у дигиталној ери догодило са унутрашњим простором појединца. За Винстона Смита, вођење дневника у углу собе ван дохвата Телекрана било је последње уточиште аутономије. Данас је та категорија приватности претрпела тиху пропаст. Оно што је некада био чин побуне, у 21. веку је постало друштвени императив, подстакнути смо да непрестано приказујемо сопствене ставове и естетске изборе, чиме сами олакшавамо сопствено профилисање. Субјекат се не слама у „Соби 101“, него се обликује суптилним подстицајима, јер систему више није довољна пука послушност, потребна му је наша стална афективна ангажованост. У том светлу, и „злочин мисли“ добија нову димензију, уместо препознавања ситних микро-експресија на лицу, предиктивни модели данас теже да детектују девијантне обрасце пре него што се они уопште уобличе у свесну намеру. Да би се сложеност орвеловске матрице надзора до краја опремила у савременом дискурсу, неопходно је увести модел Паноптикона, који управо на примеру романа 1984 показује сву своју разорну снагу. У концептуализацији Џеремија Бентама, овакав модел моћи омогућава да посматрач у сваком тренутку види све, а да посматрани никада са сигурношћу не зна када је под лупом. Мишел Фуко овакав систем преводи из затворске архитектуре у генерални принцип функционисања модерног друштва. Винстон Смит живи управо у паноптичком друштву. Оно што Орвелов роман чини теоријски изазовним јесте преплитање два модела. Са једне стране, Океанија задржава елементе старог суверенитета кроз бруталну репресију и јавна погубљења, док с друге стране у потпуности имплементира паноптичку дисциплину. Управо је мржња, како то савремена проучавања Орвеловог дела показују, кључни психолошки апарат колектива, онај који омогућава да се појединац добровољно одрекне сопствене аутономије зарад лажног заштитничког загрљаја масе.
Интересантно је посматрати како се оваква рецепција Џорџа Орвела таложила у српској књижевној критици и науци о књижевности. У домаћем социо-културном простору, рецепција Орвеловог дела прешла је специфичан пут од критичког отпора према идеолошким догматизмима средине 20. века, до савремених теоријских читања која у њему препознају универзални модел свих системских контрола. Српски критичари и теоретичари тумачили су Орвелов опус не само као политичку хронику или антиутопију, него као дубинску анализу сукоба појединаца и историјских ломова. Посебно је наглашавана димензија у којој идеологија престаје да буде спољашњи политички програм и постаје унутрашња реалност јунака, односно процес у којем се језик и интима системски разграђују. Како данас сагледавамо дигиталну реалност, уочавамо парадоксалну еволуцију Паноптикона. Док је у Орвеловој Океанији поглед био асиметричан (један посматра многе који тога нису свесни), данашњи дигитални Паноптикон постаје симетричан. Више није потребно да нас систем тајно посматра кроз рупу у зиду, ми сами добровољно ступамо на бину, активно судимо другима, упражњавајући колективни микро-надзор над свима који одступају од тренутно утврђених норми. Тиме се изворна орвеловска стрепња о губитку слободе трансформише у још страшнију реалност, систем више не мора да нас сломи јер смо ми сами постали његов најмоћнији дисциплински орган.
Међутим, моћ у модерном добу функционише кроз проактивно коришћење података за сузбијање сваке алтернативе. Ту долазимо до концепта који допуњује Орвелову анатомију контроле, појам „капиталистичког реализма“ Марка Фишера, односно раширеног уверења да је немогуће замислити било какву другачију стварност од оне у којој живимо. У роману 1984, тежи се да се у потпуности избрише концепт другачије будућности. Кроз диктат технократије и тржишне логике, савремено друштво у свету примењује суптилни облик идеолошке парализе утискивањем осећања да се машта своди на избор унутар већ понуђених опција.
Осим што преобликује политичку имагинацију, биополитичка моћ о којој говори Фуко, а коју Орвел уграђује у Океанију, у савременом тренутку може представљати читав систем свакодневних рутина. Савремена матрица наставља орвеловски пројекат кроз контролу времена и пажње. Алгоритам ради на томе да субјекта држи у стању заузетости и микростимулација. У таквом поретку, појединац је немоћан да иступи из ритма који му је наметнут, односно из ритма брзих информација, и постаје невидљив. Алгоритам (шта год он био?) одржава status quo и не мора да забрани критичко мишљење уколико успе да исцрпи појединце и да их спречи да размишљају својом главом. У таквим околностима побуна или различито мишљење није могуће. Алгоритми и дигиталне платформе данас су преузели улогу невидљивог редитеља наших живота, од избора локације за летовање, преко козметичких производа које купујемо, књига које читамо, па све до образаца понашања које усвајамо под утицајем инфлуенсера. Посредством суптилне анализе података и скројених препорука, ствара се илузија личне слободе и аутентичног укуса, док су наше жеље у стварности унапред пројектоване. Тиме је савремени човек доведен у позицију да препушта чак и најинтимније изборе алгоритму, претварајући сопствену индивидуалност у пуку реакцију на задате подстицаје. Исти тај механизам суптилног алгоритма прелива се и на сферу социјалног и интелектуалног активизма, где нас заводљиви снимци колективне енергије, визуелно упаковани у наративе о заједништву, готово неосетно кооптирају. Под подстицајем медијски креиране популарности, индивидуа бива подстакнута да учествује у брзим акцијама, не увек из дубоко промишљеног уверења, већ из афективне потребе да буде са праве стране дигитално прописаног канона и део масе. На тај начин, уместо аутентичног израза индивидуалне критичке свести, такве реакције постају још једна реакција алгоритма, у којој привид заједништва замењује стварну аутономију одлучивања.
Да бисмо Орвелову мисао разумели у целини, не смемо занемарити ни његову социјално-економску и политичку критику у делима попут Каталонији у част, која показује да Орвел није био противник колектива нити је заговарао индивидуализам. Био је непоколебљиви критичар сваке хијерархије која идеологију користи за очување моћи и привилегија. У Животињској фарми изречена мисао да су „све животиње једнаке, али су неке једнакије од других“ добија савремени ехо у деловању елита које под реториком општег добра и инклузивности успостављају нове облике владавине. Актуелност Орвелове визије нарочито долази до изражаја у ери генеративне вештачке интелигенције. У 1984 постоји „Проницљива справа“ која у Одељењу за књижевност штампа јефтину литертуру за масе. Данас, када алгоритми генеришу текстове, музику, па чак и уверљиве снимке, граница између аутентичног људског сведочанства и конструкције је озбиљно замућена. Када монтирани или потпуно измишљени видео-запис може у неколико минута да изазове кризу поверења, појам истине престаје да буде теоријско питање и постаје акутни проблем функционисања друштва. Исцрпљен немогућношћу да разлучи стварност од пројекције, појединац лако слизне у апатију и препушта се наративима који му нуде удобност унутар сопственог мехура. Исто важи и за геополитичку раван, где концепт „вечитог рата“ између три суперсиле звучи познато. У Орвеловој поставци, рат се не води ради коначне победе, јер би она пореметила структуру, рат је сам по себи сврха, унутрашњи механизам за потрошњу ресурса и одржавање становништва у стању сталне напетости. Поглед на савремене кибернетичке сукобе и замрзнуте конфликте која одржавају стања ванредности показује да кризни менаџмент често постаје трајни модел владања, где се под изговором безбедности правда надзор и рестрикција слобода.
Чак и у сфери приватних односа, где је Партија тежила разарању интимности и пријатељства како би се елиминисала свака конкурентска лојалност, савремени тренутак доноси блиску паралелу. То се данас чини кроз кризу усамљености и дигитално посредовање. Људски контакт је премештен на платформе и даје привид повезаности док истовремено продубљује отуђење. Када се социјално ткиво разгради, појединац постаје далеко рањивији пред спољашњим притисцима. Напослетку, и пракса прављења „не-особа“ налази свој пандан у савременим механизмима брисања дигиталних трагова оних који прекрше табуе времена.
Један од кључних разлога зашто је Орвелов рад актуелан и данас јесте његова дубока књижевна и психолошка слојевитост, која превазилази идеолошку доктрину. Винстон Смит је дубоко рањив, психички исцрпљен и обичан човек чија борба почиње ситним корацима, куповином старе свеске и проналаском сигурног ћошка у соби. Та димензија Орвелове прозе подсећа нас да се отпор алгоритмима и другим механизмима не налази нужно у великим политичким манифестима, него у најситнијим зонама личне свести и моралног избора. Покушај очувања сопственог сећања и одбијање да се сопствени доживљај стварности прода за удобност и моћ јесу примарни кораци ка очувању људскости. Када Партија у роману 1984 приморава Винстона да прихвати како су два и два пет, она не захтева само интелектуалну послушност, већ сламање самог темеља његовог доживљаја света. У томе се огледа најстрашнија димензија моћи, она тежи да преобликује саму структуру људске перцепције. Због свега тога, данас треба читати Орвела јер је он политичко-филозофски дијагностичар. Његова највећа снага била је у моралној јасноћи и решености да се супротстави илузијама сопствене групе. Читање Орвела у 21. веку зато захтева да његов систем применимо пре свега на сопствена уверења и препознамо тренутке у којима сами пристајемо на двомишљење или конформизам. Његово дело остаје позив на одбрану језичке сложености и интелектуалног поштења, подсетник да је слобода, у својој најједноставнијој дефиницији, и даље право да се каже да су два и два четири.