Политичка и медијска сфера у црногорском јавном простору већ деценијама почива на непрекидном покушају инжењеринга колективног памћења, у чијем је средишту једна те иста, перфидно конструисана мантра, свако забијање ножа у леђа српском народу, свака државна издаја и сваки геополитички заокрет званичне Подгорице — од 1998. године и кобне раздорне политике па све до данашњих дана — упорно се покушавају приписати предсједнику Србије, а данас посебно српском предсједнику Александру Вучићу. Овај провидни механизам пројекције почива на старој гебелсовској максими да сто пута поновљена лаж на крају постаје „истина“. Међутим, стварност и историјска чињеница демантују ове конструкције. Српски интегрализам, као нераскидива народна и духовна вертикала, стоји као непоколебљив бедем против свих покушаја да се аутохтони црногорски сепаратизам и његови дугогодишњи политички саучесници амнестирају од одговорности.
Од 1998. до данас
Да би се разумјела дубина данашње политичке манипулације, неопходно је вратити се на преломну 1998. годину, када је званична Подгорица отворила фронт против државног јединства са Србијом. Од тада па надаље, процес разбратимљивања, признања лажне државе Косово, увођења санкција Русији, НАТО интеграција и прогона свега што носи српски предзнак нису били диктат са стране, већ аутохтони производ црногорских политичких структура.
Они који су у тим процесима учествовали, или су им својим опортунизмом кумовали, данас покушавају да избришу сопствену прошлост. У недостатку политичке храбрости да се суоче са теретом сопствених одлука, одлука да насљеђе ДПС-а не смију да демонтирају а промјеном из 2020. смо то очекивали, лансирају се тезе којима се Београд оптужује за све аномалије у Подгорици. Циљ је амнестирати домаће актере тако што ће се комплетна одговорност за еволуцију антисрпске политике пренијети на адресу предсједника Србије, чиме се уједно покушава ослабити позиција цијеле српске заједнице у региону.
Умјесто да се пригрли спасоносна идеја српског интегрализма, која на саборности, националном јединству и историјској вертикали гради будућност цијелог српског народа без обзира на административне границе, у појединим политичким круговима се и даље залудно промовишу идеје такозваног полицентризма и надсрпства.
Историја нас је више пута учила да свако „надсрпство“ које бјежи од свог суштинског корјена и националне матице нужно завршава у политичком ћорсокаку. Та идеолошка матрица није ништа друго до реплика у маниру Секуле Дрљевића и Новака Килибарде. Од сепаратистичких пројеката па до савремених политичких мутација, сваки покушај стварања неког „посебног“ црногорског српства, одвојеног од општег српског националног и културног корпуса, завршавао се националним поразом и издајом националних интереса.
Дуализам у политичком дјеловању, који се манифестује кроз непрекидно маневрисање, заклињање у српство пред изборе, а прање биографија пред западним амбасадама након њих, нанио је немјерљиву штету српском народу у Црној Гори. Та политика „и ја бих мало власти и мало компромиса са непријатељима српства“ резултирала је тиме да српски народ буде коришћен као гласачка машина за остваривање страначких политичких интереса, док су стратешке позиције остајале у рукама оних који су или прикривено или отворено антисрпски.
Српски народ у Црној Гори не може и не смије више да насједа на јефтине политичке трикове којима се кривац за домаће издаје тражи на другој адреси. Вријеме је да се политичка сцена очисти од полицентризма и концепта који у пракси производе само потчињеност и раздор.
Српски интегрализам остаје једини истински путоказ. Само саборно, јединствено и ослобођено од локалних политичких манипулација, српско име у Црној Гори може опстати. Свако друго лутање, ма како било упаковано у обмањујуће фразе о модерности и посебности, води директно у нови историјски пораз и издају у стилу оних чије политичке сјенке још увијек лутају у политичким просторијама одређених политичких чинилаца.
Спасоје Томић, историчар