У политичком и јавном дискурсу региона повремено сведочимо наступима појединацa који својим паушалним и злонамерним изјавама покушавају да дестабилизују друштвени мир и баци сјенку на институционална постигнућа Републике Србије. Изјава коју потписује Илија Срдановић у којој се са инсинуацијом и лажним патернализмом поручује како ће „Србија поштовати права свих мањинских заједница“ – представља уџбенички пример идеолошке манипулације и својеврсне политичке подвале.
Оваква формулација, смишљено субверзивна, са макијавелистичком упорношћу сугерише неупућеној јавности да се Србија налази на некаквим цивилизацијским маргинама када је реч о заштити мањина, те да су мањинска права у тој земљи наводно у фокусу сталног кршења или ускраћивања.
Међутим, свако озбиљно научно, историјско и социолошко истраживање, као и пракса европских институција, демантују овакве паушалне конструкције. Република Србија је кроз свој уставни систем, позитивно законодавство и свакодневну друштвену праксу успоставила стандарде заштите националних мањина који не само да су у потпуности усклађени са највишим међународним конвенцијама, већ у многим сегментима служе као позитиван пример државама чланицама Европске уније.
Поставља се логично и морално питање: није ли крајње срамно и политички злонамерно пласирати тезу која имплицира да се права мањина у Србији тек имају успоставити или поштовати, када је стварност потпуно другачија?
Подсећања ради, у Србији мањинске заједнице уживају права која укључују слободну употребу матерњег језика и писма у институцијама и медијима, образовање на матерњем језику од предшколског узраста до високих школа, институционалну аутономију кроз националне савете националних мањина, као и јединствен изборни модел – такозвани „позитивни цензус“ – који им омогућава сигуран и директан улазак у парламент без обавезе преласка општег изборног прага. Сви ови механизми гарантују да су припадници националних мањина равноправни и активни творци друштвене стварности, а не угрожена или маргинализована група.
Због чега се онда пласирају конструкције попут Срдановићевих? Одговор лежи у препознатљивој матрици која политички маркетиншки покушава да прикаже Србију као дестабилизовану средину, притом прећуткујући чињеницу да многе државе у окружењу, па и шире, могу само да позавиде правима и нивоу инклузивности који српско друштво пружа свим својим грађанима, без обзира на етничку припадност.
Покушаји да се лажном забринутошћу наруши склад и постигнути демократски стандарди представљају ништа друго до јефтину политичку демагогију. Србија је својом доследношћу и институционалном одговорношћу одавно потврдила да је стабилна, демократска и отворена кућа за све своје грађане, чинећи права националних мањина нераскидивим и заштићеним темељем сопственог државног и друштвеног поретка.