Данас се сећамо “олује”, нажалост не временске већ безвременске. Ушли смо у четврту деценију сећања на финале ужасне замисли да се један народ протера и побије или примора да промени веру само због тога што се зове Српски.
Данас ћу се хришћански, у себи помолити за све оне којих нема али и за оне који су све ово преживели ма одакле били. Данас изговарамо имена мртвих како би они били вечни у нашим сећањима. За живе се молимо да памте и да пренесу младим нараштајима управо ово сећање. Не говоре куће одакле смо већ гробови. Кућа је данас овде сутра онде, али је гроб вечан подсетник чије је то парче земље. Зато је и коначни циљ сваког злотвора да затре гробља јер ако гробаља нема ту онда нико није ни живео.
Каже наш Тајновидац Његош “свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека”
Нека ово понављају они који шаљу и они који иду на “прославу олује” у име неке Црне Горе. Чије, које, наше???
У моје име НЕ!!!
Догодине би могли и до Призрена, размислите о томе!