Када год се у политичком животу отвори питање разговора, сучељавања мишљења и аргументоване дебате, на површину исплива једна сурова и за многе неприатна истина, опозиција у Србији и блокадери панично се боје дијалога.
И није тај страх случајан, нити је плод некакве њихове политичке тактике. То је чисти, искрени страх од суочавања са реалношћу. Они одбијају позиве на разговор о изборним условима и будућности државе јер врло добро знају шта би се у том дијалогу догодило, још једном би се пред читавом јавношћу до краја оголила и политичка и интелектуална надмоћ предсједника Србије и свих Срба, Александра Вучића.
Позивати на дијалог у тренуцима када можете своје политичке противнике сломити лакше него икада и тиме узети политичке поене, може само онај ко је сигуран у своје резултате и ко иза себе има чисту политичку платформу. Вучић то ради константно. Он пружа руку, позива за сто, нуди институционални пут и разговор као једини цивилизован начин решавања свих несугласица. То је одлика озбиљних државника којима је интерес народа и стабилност државе увијек на првом мјесту.
А шта имамо са друге стране?
Имамо скупину без планова, без идеја и без икакве визије за развој Србије. Шта то опозиција и блокадери могу да понуде за столом? Да ли могу да понуде економски програм? Не могу, јер га немају. Да ли могу да разговарају о инфраструктури, о геополитичком положају, о заштити националних интереса? Не могу, јер се њихов цјелокупни политички програм своди на тупаву агресију, парализу саобраћаја и пуку жељу да се дочепају власти без избора и без подршке народа.
Људи који немају шта да кажу природно бјеже од оних који иза себе имају конкретне резултате. Док Александар Вучић иде са јасном визијом развоја Србије за деценије које долазе, од нових ауто-путева, клиничких центара, брзих пруга до јачања међународног угледа и војне снаге Србије, опозицији остаје само да бјежи од дијалога.
Бјежање од разговора није знак снаге, већ признање сопственог пораза и свијест о томе да у аргументованој борби са Вучићем немају шта да траже. Србији су потребни рад, развој и стабилност, а не блокаде и политички кукавичлук.