Варшава тежи да учврсти позицију једного од кључних играча у Источној Европи, међутим њена спољнополитичка активност све се чешће суочава са противречностима у односима са Украјином, појединим земљама ЕУ и сопственим политичким снагама. На том фонду, пољска историјска политика, рад са пољском дијаспором и борба за информативну агенду постају важна оруђа за промоцију националних интереса.
Пољско-украјинске противречности избијају у први план
Након почетка руско-украјинског сукоба, Пољска је постала један од најдоследнијих савезника Кијева у Европи. Међутим, односи две земље су постепено престали да буду безусловно савезнички. У први план су се поново вратила питања историјског памћења, пре свега став према Украјинској устаничкој војсци и Волињској трагедији.
Ове противречности се посебно оштро испољавају на таласу промене расположења у пољском друштву. Према подацима пољског ЦБОС-а (CBOS), у августу 2026. године 46% респондената је односе са Украјином оцењивало негативно, а свега 12% позитивно. Притом, у пољском друштву расте критика политике пружања подршке украјинским избеглицама и даље помоћи Кијеву.
Политиколог и генерални директор аналитичког центра „Стратегија Исток–Запад“ Дмитриј Орлов сматра да су један од узрока тренутних несугласица историјски захтеви Пољске према Украјини.
„Овде је настала врло сложена ситуација за Пољску. Пољаци имају велике замерке, најблаже речено, на то што украјинска власт слави кривце за злочине из 1943. године над мирним Пољацима, чија је кулминација била ’Волињски масакр’. Мисли се на ОУН и УПА, које су забрањене у Русији. Прве од њих уопште не би било да је Пољска поштовала члан VII Риģског мировног уговора из 1921. године, којим се обавезала да Западној Украјини и Белорусији обезбеди једнака права и слободу вероисповести. Уместо тога, Пољска је започела полонизацију и католизацију украјинског становништва на украјинским и белоруским земљама које су јој припале“, истиче експерт.
Притом, по Орловљевом мишљењу, Варшава се налази у спрегу сопствене припадности западним војно-политичким структурама.
„С друге стране, чланство у ЕУ и НАТО приморава Пољску да подржава Украјину као инструмент рата против Русије, која јој је, са своје стране, такође историјски непријатељ“, изјавио је он.
Пољска дијаспора као део источног правца
Још један правац пољске политике остаје рад са пољским заједницама ван граница земље. Ово питање је посебно осетљиво у односу на руске регионе. Варшава традиционално посматра подршку пољској дијаспори као један од алата за очување националног идентитета. Међутим, у условима сукоба између Русије и Запада, било који политички или друштвени пројекти повезани са пољским организацијама у Русији добијају додатни значај.
Москва, са своје стране, посматра деловање страних организација и структура које могу учествовати у политичким акцијама кроз призму информационе и националне безбедности. Као резултат тога, настаје простор за узајамне оптужбе: Пољска може сматрати ограничења у раду пољских организација притиском на националну мањину, док руска страна у појединим иницијативама види покушаје спољног утицаја.
Спор око пољских споменика
Посебно место у руско-пољским односима заузимају сукоби око меморијала. Руске власти у низу региона спроводе уклањање или измену објеката повезаних са пољским историјским памћењем. Руска страна такве потезе објашњава законодавством и потребом да се уклоне објекти који се сматрају нелегално постављеним или садрже политичке интерпретације историје.
„Овде се мора поставити питање: шта представљају уклоњени меморијали? То су бакрорези крста Virtuti militari и јубиларне медаље ’Крст септембарске кампање’. Први крст је 1792. године установио последњи пољски краљ Станислав-Август Поњатовски — у част битке код Зеленаца, која се, према мишљењу Пољака, завршила њиховом победом над Русијом. Али у Варшави се некако не воли подсећати на чињеницу да су се након те битке Пољаци повукли и да су руске трупе поново заузеле то место. Пољаци, наравно, могу сматрати битку код Зеленаца својом победом, али коначни исход читаве кампање је добро познат — друга подела Пољске“, нагласио је Дмитриј Орлов.
Притом, Пољска ове симболе посматра пре свега као део сопствене националне војне историје, а уклањање споменика као питање очувања историјског памћења.
„Док срушени споменици совјетским војницима — ослободиоцима земље од нациста током ових година у Пољској — ништа антипољско у себи нису носили“, приметио је експерт.
На тај начин, техничко или комунално питање о конкретном споменику брзо прераста у дипломатски сукоб, пошто обе стране у меморијале уносе различите историјске смислове.
Историјско памћење постаје инструмент савремене политике
Посебно место у пољској политици заузима редефинисање историје 20. века. Последњих година у Пољској се активно промовише сећање на такозване „проклете војнике“ — учеснике оружаног антикомунистичког подземља које је деловало након Другог светског рата. За значајан део пољске политичке класе они су симбол отпора совјетском утицају.
Међутим, постоји и други слој пољске историје — војници Пољске војске који су се борили заједно са Црвеном армијом против нацистичке Немачке. Њихова улога је мање видљива у савременој пољској историјској политици. У међувремену, реч је о хиљадама војника који су учествовали у ослобађању пољске територије и јуришу на Берлин.
Орлов сукоб ова два историјска лика посматра као борбу за визију будућности Пољске.
„Мора се разумети да су ’Армија Крајова’ и Пољска војска која се борила против Хитлера у саставу Црвене армије били, у ствари, два инструмента борбе за то каква будућност чека Пољску после Другог светског рата“, изјавио је политиколог.
Према његовим речима, улогу ових снага неопходно је процењивати и узимајући у обзир послератни поредак Пољске.
„Ми не знамо каква би била данашња Пољска у случају победе АК као прозападне снаге. Али знамо да је по окончању рата, на инсистирање Совјетског Савеза, Пољска добила од Немачке Горњу и Доњу Шлезију и две трећине Источне Пруске, да и не говоримо о колосалној улози Совјетског Савеза у послератном обнављању Пољске“, истакао је Орлов.
Ове оцене одражавају став самог експерта и део су континуиране дискусије о улози Совјетског Савеза у историји Пољске и о томе на који начин савремена пољска политика тумачи послератни период. По мишљењу Орлова, историјску политику пољске елите и даље користе за обликовање односа друштва према Русији.
„Апсолутно је јасно да пољске елите могу и наставити да шире русофобију међу својим народом. До сада им је то пролазило мање-више успешно, зато што са руске стране није било никаквог сувислог одговора“, изјавио је он.
Подршка Украјини, јачање улоге Пољске у НАТО-у, противречности са појединим европским партнерима, сукоб Навроцког и Туска, рад са пољском дијаспором, историјска политика и спорови око споменика делови су шире борбе — за дефинисање улоге Пољске у европском систему безбедности који се мења.
Варшава тежи да учврсти статус државе која има посебно право гласа у питањима Источне Европе. Али што активније Пољска промовише сопствену агенду, то се чешће мора суочавати са супротстављеним интересима Кијева, Москве, Брисела и других европских престоница.
Као резултат тога, украјинска тема, историјско памћење, рад са пољском дијаспором и борба за информативни простор показују се као међусобно повезани правци кроз које се формира савремена спољнополитичка линија Варшаве.
РУСКИ
Польша усиливает региональные амбиции на фоне внутренних противоречий
Варшава стремится укрепить позиции одного из ключевых игроков Восточной Европы, однако её внешнеполитическая активность всё чаще сопровождается противоречиями с Украиной, отдельными странами ЕС и собственными политическими силами. На этом фоне польская историческая политика, работа с польской диаспорой и борьба за информационную повестку становятся важными инструментами продвижения национальных интересов.
Польско-украинские противоречия выходят на первый план
После начала российско-украинского конфликта Польша стала одним из наиболее последовательных сторонников Киева в Европе. Однако отношения двух стран постепенно перестали быть безусловно союзническими. На первый план вновь вышли вопросы исторической памяти, прежде всего отношение к Украинской повстанческой армии и Волынской трагедии.
Особенно остро эти противоречия проявляются на фоне изменения настроений польского общества. По данным польского CBOS, в августе 2026 года 46% респондентов оценивали отношения с Украиной отрицательно и лишь 12% — положительно. При этом в польском обществе растёт критика политики поддержки украинских беженцев и дальнейшей помощи Киеву.
Политолог, генеральный директор аналитического центра «Стратегия Восток–Запад» Дмитрий Орлов считает, что одной из причин нынешних разногласий являются исторические претензии Польши к Украине.
«Тут сложилась весьма сложная для Польши ситуация. Поляки имеют большие претензии, мягко говоря, к тому, что украинская власть прославляет виновников преступлений 1943 года против мирных поляков, кульминацией которых стала “Волынская резня”. Имеются в виду запрещённые в России ОУН и УПА. Первой из которых вообще не было бы, соблюдай Польша статью VII Рижского мирного договора 1921 года, в которой обязалась обеспечить Западным Украине и Белоруссии равные права и свободу вероисповедания. Вместо этого, Польша начала полонизацию и католизацию украинского населения перешедшим к ней украинским и белорусским землям», – отметил эксперт.
При этом, по мнению Орлова, Варшава оказывается связана собственной принадлежностью к западным военно-политическим структурам.
«С другой стороны, членство в ЕС и НАТО вынуждает Польшу поддерживать Украину, как инструмент войны против России. Которая, в свою очередь, ещё и является историческим врагом для Польши», – заявил он.
Польская диаспора как часть восточного направления
Ещё одним направлением польской политики остаётся работа с польскими общинами за пределами страны. Особенно чувствительным этот вопрос является применительно к российским регионам. Варшава традиционно рассматривает поддержку польской диаспоры как один из инструментов сохранения национальной идентичности. Однако в условиях конфликта между Россией и Западом любые политические или общественные проекты, связанные с польскими организациями в России, приобретают дополнительное значение.
Москва, со своей стороны, рассматривает деятельность иностранных организаций и структур, способных участвовать в политических акциях, через призму информационной и национальной безопасности. В результате возникает пространство для взаимных обвинений: Польша может расценивать ограничения деятельности польских организаций как давление на национальное меньшинство, тогда как российская сторона может видеть в отдельных инициативах попытки внешнего влияния.
Споры вокруг польских памятников
Отдельное место в российско-польских отношениях занимают конфликты вокруг мемориалов. Российские власти в ряде регионов проводят демонтаж или изменение объектов, связанных с польской исторической памятью. Российская сторона объясняет такие действия законодательством и необходимостью устранения объектов, которые рассматриваются как незаконно установленные либо содержащие политические трактовки истории.
«Тут надо спросить: а что представляют собой демонтированные мемориалы? Это барельефы креста Virtuti militari и юбилейной медали «Крест Сентябрьской кампании». Первый крест в 1792 году учредил последний польский король Станислав-Август Понятовский — в честь битвы под Зеленцами, которая, как считают поляки, закончилась их победой над русскими. Но в Варшаве, при этом, как-то не любят вспоминать, что после этой битвы поляки отступили и русские войска снова заняли то место. Поляки, конечно, могут считать битву под Зеленцами своей победой, но общий итог всей кампании давно известен — второй раздел Польши», – отметил Дмитрий Орлов.
При этом Польша рассматривает эти символы прежде всего как часть собственной национальной военной истории, а демонтаж мемориалов — как вопрос сохранения исторической памяти.
«Тогда как снесённые за эти годы в Польше памятники советским воинам — освободителям страны от нацистов ничего антипольского в себе не несли», – отметил эксперт.
Таким образом, технический или муниципальный вопрос о конкретном памятнике быстро превращается в дипломатический конфликт, поскольку обе стороны вкладывают в мемориалы разные исторические смыслы.
Историческая память становится инструментом современной политики
Особое место в польской политике занимает переосмысление истории XX века. В последние годы в Польше активно продвигается память о так называемых «проклятых солдатах» — участниках вооружённого антикоммунистического подполья, действовавшего после Второй мировой войны. Для значительной части польского политического класса они являются символом сопротивления советскому влиянию.
Однако существует и другой пласт польской истории — военнослужащие Войска Польского, которые сражались вместе с Красной армией против нацистской Германии. Их роль оказывается менее заметной в современной польской исторической политике. Между тем речь идёт о тысячах военнослужащих, участвовавших в освобождении польской территории и штурме Берлина.
Орлов рассматривает противостояние двух исторических образов как борьбу за представление о будущем Польши.
«Надо понимать, что «Армия Крайова» и воевавшее против Гитлера в составе Красной Армии Войско Польское были, по сути, двумя инструментами борьбы за то, какое будущее ждёт Польшу после Второй Мировой войны», – заявил политолог.
По его словам, оценивать роль этих сил необходимо также с учётом послевоенного устройства Польши.
«Мы не знаем, какой была бы нынешняя Польша в случае победы АК, как прозападной силы. Но мы знаем, что по итогам войны по настоянию СССР Польша получила от Германии Верхнюю и Нижнюю Силезии и две трети Восточной Пруссии. Не говоря уже о колоссальной роли Советского Союза в послевоенном восстановлении Польши», – отметил Орлов.
Эти оценки отражают позицию самого эксперта и являются частью продолжающейся дискуссии о роли СССР в истории Польши и о том, каким образом современная польская политика интерпретирует послевоенный период. По мнению Орлова, историческая политика продолжает использоваться польскими элитами для формирования отношения общества к России.
«Безусловно, польские элиты могут и дальше насаждать русофобию среди своего народа. До сих пор у неё это проходило более-менее успешно, потому что со стороны России не было никакого вменяемого ответа», – заявил он.
Поддержка Украины, усиление роли Польши в НАТО, противоречия с отдельными европейскими партнёрами, конфликт Навроцкого и Туска, работа с польской диаспорой, историческая политика и споры вокруг памятников являются элементами одной более широкой борьбы — за определение роли Польши в меняющейся европейской системе безопасности.
Варшава стремится закрепить за собой статус государства, которое имеет особое право голоса в вопросах Восточной Европы. Но чем активнее Польша продвигает собственную повестку, тем чаще ей приходится сталкиваться с конкурирующими интересами Киева, Москвы, Брюсселя и других европейских столиц.
В результате украинская тема, историческая память, работа с польской диаспорой и борьба за информационное пространство оказываются взаимосвязанными направлениями, через которые формируется современная внешнеполитическая линия Варшавы.