Историја српског народа кроз вјекове обиљежена је непрестаном борбом за опстанак, државност и духовно јединство. Од средњовјековних Немањића, преко страдања на Косову и страшних искушења у два свјетска рата, па све до савремених геополитичких бура, српски народ је увијек плаћао високу цијену своје разједињености. У данашњем свијету глобалних и свјетско-историјских превирања, када се темељи суверености малих народа руше пред налетом империјалних центрифугалних сила, српски национални интерес више него икада захтијева снажну, непоколебљиву и дубоко утемељену идеилогију. Та идеологија не може бити ништа друго до српски интегрализам, а свака кључна државотворна одлука мора почивати на нераскидивој сагласности престоница, Београда и Бањалуке, уз обавезну и нераскидиву вертикалу са српским народом и његовим политичким представницима у Црној Гори.
Академско и историјско сагледавање српског питања открива нам сурову и значајну лекцију а то је да кад год је српски народ био исцјепкан у партикуларне интересе последице су биле трагичне по опстанак националног бића. Српски интегрализам, као политичка и филозофска мисао, не представља агресивни експанзионизам, већ природну потребу за сабирањем духовног, културног и политичког потенцијала цијелог једног народа. Он је одговор на вијековне покушаје дезинтеграције, асимилације и разбијања српског корпуса на различите геополитичке есхатолошке слијепе улице.
Политичка реалност данашњице налаже да се одлуке од судбоносног значаја за српски народ не могу доносити ад хок, у политичким маневрима или под притиском спољних фактора којима је циљ слабљење српског фактора на Балкану. Београд, као матица и државни центар српског народа, и Бањалука, као бастион слободе и равноправности у Републици Српској, представљају исти национални организам заједно са Србима у Цг.
Међутим, српски национални корпус у Црној Гори, који је деценијама подносио терет најсуровијих асимилаторских удара, мора своју политику и дјеловање својих политичких представника чврсто и трајно ускладити са званичним Београдом и Бањалуком. Без те тросагласности, Срби из Црне Горе, као један од темеља српске мисли , не могу дугорочно бранити свој идентитет, језик, писмо и цркву. Свака политичка мутација или покушај аутономашког одвајања политичких представника Срба из Црне Горе од матице Београда и Бањалуке води у националну странпутицу и нови пораз.
Стога је оваква сагласност императив првог реда. То није питање тренутне политике или страначких комбинаторика, већ категорички императив опстанка. Историјска вертикала нас обавезује да свако стратешко питање, било да је ријеч о одбрани уставног положаја Републике Српске, заштити светог косовско-метохијског завјета, положају српског народа у Црној Гори, економском повезивању или културној интеграцији мора проћи кроз филтер заједничког државног размишљања.
Српски народ више нема луксуз лутања у магли партикуларизма. Академски утемељена политика мора бити у служби националне интеграције, а историјски доследна пракса мора потврдити да је наша снага искључиво у саборности. Када Београд, Бањалука и српски политички представници из Црне Горе дишу као једно, када заједно доносе стратешке одлуке без страха од туторства са стране, српски народ је незаустављив на путу свог историјског успона, чувајући мир, слободу и српство за будуће генерације.