Данас, са временске дистанце од преко три деценије, свједоци смо све учесталијих и безочнијих покушаја да се кроз јефтини сензационализам и злонамерне генерализације упрља име свих оних људи који су се 1991. године, као савјесни и одговорни грађани, одазвали позиву своје тадашње државе. Када извјесни др Злопаша у јавном простору олако и паушално испали оптужбу како су сви они који су отишли на дубровачко ратиште тамо ишли тобоже да „плачкају и отимају“, он не износи никакав историјски факат нити научно утемељен закључак, већ баца љагу на хиљаде честитих и часних људи који су извршавали своју уставну и војничку дужност. Међу њима је био и мој покојни отац.
Као неко ко историју посматра кроз чињенице и изворе, а не кроз призму личних и дневнополитичких афинитета, дужност ми је да јасно и недвосмислено нагласим, преко 99% људи који су се одазвали мобилизацији ЈНА након упада и провокација паравојних хрватских формација на подручју Конавала и били су честити, породични и чесни људи. Они нијесу ишли да скупљају ратни плијен, нити да отимају туђе, већ су, одазвавши се званичном позиву државних органа, ишли да бране своју отаџбину, свој народ и своја огњишта од надолазећег хаоса и разбијања југословенске државе.
Бркати појединачне спорадичне девијације или дјеловање профитера каквих има у сваком сукобу на свијету са већином честитих резервиста и војника, представља срамни историјски ревизионизам. Још је срамније када се из угодних фотеља покушава избрисати да су међу тим људима стајали дивови људскости и витештва.
Најсвјетлији и најчистији примјер таквог витештва јесте капетан прве класе у резервном саставу и санитетски официр Петар Б. Никчевић.
Петaр Никчевић није био никакав пљачкаш. Био је човјек, хуманиста, професионалац који није носио наоружање да би проливао туђу крв, већ је носио торбу прве помоћи да би спасавао људске животе. И управо 1. октобра 1991. године, у мјесту Граб у Конавлима, Петар Б. Никчевић је показао шта значи поимање части и човјечности, погинуо је погођен снајперским хицем у тренутку када је несебично и излажући сопствени живот спасавао рањеног саборца.
Да ли је Петар Никчевић ишао да „пљачка“, др Злопашо? Да ли су десетине оних који се са тог ратишта нијесу вратили својим породицама и дјеци ишли да отимају, или су до задњег даха остали вјерни својој заклетви и војничкој части?
Онима који данас покушавају да колективно оптуже читаву једну генерацију и да витезове представе као злочинце, поручујемо јасно, неће вам проћи! Мртва уста можда не могу да говоре и да се сама одбране пред камерама, али зато постојимо ми, постоје чињенице и постоји историјско памћење које неће дозволити да се љага баца на оне који су дали оно највредније што су имали.
Име Петра Б. Никчевића и свих часних војника и резервиста ЈНА остаје трајно уписано у аналима храбрости и човјечности, док ће сви покушаји њиховог оцрњивања завршити тамо гдје им је и мјесто, на сметлишту бешчашћа и историјског заборава.
Аутор је магистранд историје