Пише Спасоје Томић: Мисао о интегрализму, историјски императив и српски одговор у Црној Гори

Када се у јавном дискурсу покрене питање лидерства, сујете и тренутних политичких позиција, суочавамо се са суштинским неразумијевањем онога што историјски ток захтијева од једног колектива. Одговор на питање о лидерству не лежи у персоналним амбицијама или тежњи за тренутним престижом, већ у свијести о сопственој улози у процесу који превазилази свакога од нас појединачно . Напори које улажем нису усмјерени ка пролазним звањима, јер ја прије свега дјелујем као идеолог српског интегрализма у Црној Гори, чврсто увјерен да ће идеологија коју промовишем сигурно побиједити.

Напади, неразумијевање и скептицизам оних који тренутно не сагледавају ширу слику немају снагу да поколебају тај пут. То није питање политичког ината, већ историјске законитости. Вријеме је решето које ће све оне који данас сумњају или нападају идеологију српског интегрализма неминовно довести на исте ове позиције и навести их на исто размишљање.
Српски интегрализам у Црној Гори није вјештачки конструкт нити увезена политичка платформа, он је органски израз вјековног трајања и континуитета. Од зачетака српске државности на овим просторима, преко дукљанске, зетске епохе, Немањића, па све до величанствене теократије и монархије Петровића-Његоша, Обреновића,Карађорђевића, идеја свесрпског јединства била је кључна кохезивна сила.

Академска историјска наука недвосмислено потврђује да је Црна Гора кроз вјекове опстајала и развијала се управо као бастион и заштитник шире националне мисли. Када је владика Василије писао своју Историју о Черној Гори, или када је Петар II Петровић Његош исписивао стихове посвећене праху оца Србије, они нису дјеловали у локалном или парцијалном дискурсу. Они су били интегралисти који су Црну Гору видјели као неодвојиви, суштински дио једне велике, недјељиве српске цјелине. Залагати се данас за јединство свих Срба, свуда, па самим тим и у Црној Гори, значи једноставно бити вјеран том завјету и историјској истини.

У савременом политичком контексту, фрагментација српског националног бића показала се као највећа слабост и геополитички хендикеп. Подјеле на регионалне, државне или партијске оквире служе искључиво онима који желе да ослабе потенцијал једног народа. На том путу ка остварењу интегралне мисли стоје бројни феномени, али ниједан од њих нема снагу да заустави точак историје.

Побједу ове идеологије неће моћи да спријече такозвани „српски“ аутономаши у Црној Гори, који зарад локалних позиција пристају на уситњавање сопственог националног ткива, нити рецидиви авнојевске логике која је и скројена са циљем да успостави вјештачке баријере унутар јединственог простора. Исто тако, немоћни су и они који одбијају сваки српски договор и консензус, вођени искључиво ситностраначким калкулацијама и шићарењем.

Ову побједу неће зауставити ни лидеропоклоници разних профила, који су слијепи за снагу идеологије јер су навикнати да обожавају пролазне политичке фигуре, као ни наводни интелектуалци, они који су свој друштвени статус и награде заслужили не реалним научним или културним прегалаштвом, већ једноставно зато што су у затвореним клијентелистичким круговима. Сви ови отпори тек су површинска пјена у дубокој ријеци националног буђења.
Интегралистички покрет инсистира на вриједностима које надилазе ове девијације:

Културном и духовном јединству, тј очувању језика, ћириличног писма и светосавског наслеђа као темеља идентитета без обзира на административне границе.

Националној солидарности изнад партитократије, тј повезивању свих дјелова српског народа ради заштите економских, социјалних и политичких права, одупирући се ситностраначким подјелама.

Аутентичној мисли насупрот лажној елити, тј превазилажењу наметнутих подјела из 20. вијека и изградњи заједничке стратегије за будућност, утемељене на знању, а не на породичним и партијским везама.

Свака велика мисао у почетку наилази на отпор. Неразумијевање са којим се суочавамо не доживљава се као пораз, већ као природна фаза процеса у којем се стара, превазиђена схватања повлаче пред логиком истине. Напади оних који су заробљени у уским оквирима пролазних функција губе на значају пред чињеницом да историјски токови неминовно траже обједињавање.

Побједа српског интегрализма није питање политичког тријумфа једне групе над другом, већ побједа свијести о заједничкој судбини и заједничкој будућности. Ни аутономашке тежње, ни авнојевске границе, ни псеудоинтелектуалне елите не могу поништити дубинску потребу једног колектива за јединством. Они који данас не разумију дубину и оправданост ове борбе, сјутра ће, суочени са искушењима времена, сами доћи на ове исте позиције. Јединство свих Срба је природно стање ствари, а све оно што му стоји на путу тек је привремено скретање са правог историјског колосјека. Борба за ту идеју је дужност, а њена побједа неизбјежна.